Učitelj

422 Др. Љубица Јовичић

ваца, од хартије, уноси живота и веселости, олакшавајући у исто време схватање и памћење истих.

На сваком кораку можемо се уверити како деца при ручном раду ма које врсте, а нарочито при моделовању, учествују са удубљењем и најсрдачнијим усхићењем. Она се ту,особито кад им се допусти да спонтано праве, предају сва, истински страсно. Нагон за радом долази до израза, а у томе раду буде се и покрећу дечје духовне снаге. Ту се њихов дух ослобађа репродукције и стваралачке способности добијају замаха. Самостални продуктивни рад изазива оно право осећање задовољства, које може бити само при саморадњи. Деца осећају да нешто могу, то их још више потстиче; што више раде постају све смелија, самосталнија, способнија за личну иницијативу.

Одрасли и не слуте колико је стваралачких моћи скривено у деци. Треба само погледати њихове радове у пластилину по слободној замисли као што су: „Зека у купусу“, „Црвенкапа“, Несташни Илија са колима натовареним камењем и упрегнутим псом“, „Ловац у шуми“, „Рода са бебом у кљуну“, па да се упозна чудна способност деце у овоме стварању.

Није потребно, после свега, нарочито разлагати да ови радови имају вредности само онда кад их деца самостално раде. Тек онде где се дете покаже немоћно може доћи учитељева помоћ. Јер вредност ручног рада не лежи у резултатима, у више или мање успелим израдама ђачким, већ, као што смо видели, једино у раду, у интензивном стваралачком раду дечјег духа. И зато што је то циљ избегава се рад по угледу на учитеља. Кад би се у ма којој врсти ових радова ограничило на подражавање другоме одвело би обрнутим смеровима. Отуда се не обраћа велика пажња на коректност у изради, посматрану са гледишта одраслих. Нека је израда технички најпримитивнија, треба се њоме задовољити, ако су само истакнуте карактеристичне одлике. У почетку довољно је кад сама деца знају шта су претставила, па да се одржи радост у раду и пробуди воља. А учитељ не сме да заборави да је његов циљ очувати код деце вољу за радом. Непрестано корегирати и потцењивати слабе успехе ђачке значи не схватити прави смисао ручног рада код деце овога доба.

Интересантно је да, и поред тога, што о оправданости моделовања данас више нема дебате, један део нашег школског света стоји пред овим питањем са неповерењем. То је међутим само зато што се увек мисли на техничку страну, за коју већини недостаје стручна спрема. Али, када се правилно схвати улога ручног рада, неповерења мора намах нестати. Ручни рад, као принцип спроведен кроз наставу, нема да учи техници, већ у првом реду да потпомаже рад духа. Њиме се ученици покрећу да претстављају оно што знају и на начин како могу. И пошто слободан израз остаје главна ствар, отпадају у почетку сва правила за савлађивање технике и сва везаност, који слободно из-