Učitelj

Постављање васпитног циља 409:

општих човечанских способности и да му оно даје могућност да постане члан разних људских заједница. Мако те способности нису једнаке код свих људи нити они на исти начини с подједнаким успехом постају чланови заједнице, ипак је на основу поменуте чињенице сваки у границама своје индивидуалности у стању да осети и разуме оно што је човечанско и да као члан заједнице схвати њене културне вредности. Васпитању се притом намеће сам по себи један циљ: да потпомогне, омогући што успешније увршћивање у заједницу, што потпуније схватање њених вредности. При васпитању које се врши без педагошке теорије не тражи се помоћ од психологије, нема никаквих прописаних метода: оно полази од човека и има за циљ опет човека. При планском васпитању мора се приступити испитивању и одмеравању свих погодаба за васпитање и рационализивању метода, при чему психологија игра једну од главних улога.

Овако наговештени васпитни циљ има, као што се види, два дела: увршћивање у заједницу и схватање њених културних вредности. Овај други део не претставља само циљ него и средства за васпитање, као што ћемо доцније видети, а поред тога подлежи променама у току културног развитка.Свакако да се и за заједницу може рећи да се човек васпитава за њу помоћу ње, али успешно увршћивање у заједницу остаје, према досадањем сазнању о суштини васпитања и према закључцима за будућност на основу тога сазнања, као трајан, непроменљив, унитаран циљ васпитања у свакој заједници и на свима ступњевима културног развитка. На овај начин један, трајан и унитаран циљ васпитања или васпитни идеал произлази природно и конзеквентно из суштине васпитања само у овој редакцији: да оспособи васпитника за што успешније самостално увршћивање у животну заједницу.

На први поглед једноставан и по себи разумљив, овако постављени васпитни циљ јавља нам се као неизбежан закључак из истраживања свих многостраних погодаба, под којима се васпитање као чињеница врши у заједници, под којима оно као првобитна функција заједничког живота задржава своје јединство и одговара јединству душевног развитка. Такав циљ пре свега није унет споља, не претставља ништа субјективно и произвољно, већ као природна допуна свега што се зна о суштини душевног развитка и васпитања и заједно с тим означава оно основно сазнање о васпитању, на коме мора да почива целокупна педагошка теорија и пракса. Он уклања сву разноликост и многобројност којима се одликовало досадање постављање васпитног циља, па остаје сам; унитаран је, тј. заједно с васпитањем и заједницом чини једну недељиву целину, јединство. Једино он има, дакле, све ознаке једног трајног васпитног идеала, ако хоћемо да се. послужимо баш и уобичајеним начином изражавања.