Učitelj

Шта је филозофија 659

На прагу новог ' доба, са појавом хуманизма и ренесанса, када је човек спустио свој поглед с неба на земљу, филозофија се ослобађа средњовековних спона, трудећи се да своја учења изведе независно од теолошких интереса. За разлику од надсветске и натприродне мудрости, филозофија постаје светска мудрост.

Доцније, у 17 и 18 веку, под утицајем енглеских мислилаца позитивистичког смера јавља се сумња у метафизичку моћ филозофије. Отуда се и филозофији прописује један скромнији задатак. Пре него се одамо истраживању последњих принципа целокупне стварности, потребно је да будемо начисто са моћима и границама нашега сазнања. Највећа заслуга у том правцу припада Џ. Локу, оснивачу теорије сазнања као науке.

У свом главном делу, Есеј о људском разуму, Лок истиче т. зв. историску тешкоћу у сазнању. Поједини филозофи наиме имају различита, често и противречна, мишљења, о једној истој ствари. Сви они међутим слепо верују у истинитост свога учења, и спремни су да се одлучно и жучно боре за њ. Кад ствар стоји тако, вели Лок, онда нам не остаје друго до да се питамо:... „да ли уопште има истине, и да ли човечанство располаже довољним средствима да доспе до поузданог сазнања истине.““) Да би одговорио на то питање Лок, у поменутом делу, жели прво, да испита порекло оних идеја одн. појмова који су непосредно дати људској свести; затим, какво сазнање они пружају разуму, као и извесност, обим и границе његове. Дакле, предметом сазнања постаје сам разум одн. сазнање као такво и услови сазнања. Пођемо ли овим путем Лок верује да се ми нећемо истицати „из афектације за свеопштим сазнањем, постављајући питања која збуњују и нас и остале расправама о стварима за које наш разум није дорастао, и о којима ми не можемо формирати никакву јасну или одређену претставу, или о чему (што је чест случај) ми немамо појма уопште, Ако ми успемо пронаћи границе нашег разума, као и његове моћи за постизање извесности; и ако укажемо на случајеве у којима он може једино с правом просуђивати и расправљати, ми ћемо се научити да се задовољавамо оним што је у домену нашег сазнања у даном моменту.“)

Постављајући и третирајући проблем сазнања на овај начин, Лок постаје први изразити критичар сазнања, први теорети. чар сазнања у данашњем смислу речи. — „Истински основ научне филозофије, вели с правом А. Клећ, дело је модерног доба — он је ударен Локовим Есејом о људском разуму.)

Појавом Имануела Канта, „који је у наш орган сазнања спустио сонду анализе тако дубоко као још нико пре њега“, кри-

3) Јоћп Госке: Ап Езвау сопсепипо итал ипдегавфио, Пигодиеноп, р. 27. Ма. 1. (Охјота, 1894).

4) Ј. Госке, н. н. м. стр. 28 и 29.

5) Пт. А. Жеђ: ПитодисНоп ф0 ће Фћегоу ор зсјепсе ала тшефарћузјез — (тапз). А. Еадтђапка), р. 16, (Џопдоп, 1894).

42%