Učitelj

Драмско изражавање код деце 679

неоспорно, приморана су на неки начин да подлегну свим тим тешкоћама, и, у исто време, још од најранијег детињства да осете и схвате животну борбу, у коју не треба улазити са сновима и фикцијама, већ са дигнутом главом и стегнутим песницама. То је поремећена психологија таквих малишана, који осећају јаку потребу за игром пошто су још деца, и неиздржљиву жељу да живе сопственим животом. Али, ма колико се дете налазило у свим тим тешкоћама, ипак није у стању да их сасвим реално процењује и осети. Отуда, оно ће донекле остати пасивно према таквом животу, а целокупан његов унутрашњи живот биће окренут сасвим другом свету, кога ће путем сопствене фантазије само да конструише. Јер, најзад, једино се на тај начин може објаснити заузимање борбенијег става одраслих људи према свим реалним тешкоћама, док тога код деце нема.

Благодарећи, дакле, великој снази дечје уобразиље која јеу стању и најсвирепије моменте да сведе на степен минималне тешкоће, деца ће ипак и у таквим ситуацијама унеколико да нађу свој сопствени живот. Истина, код такве деце драмски израз не може добити потпуну адекватност и јачину те стваралачке фантазије, али је факат да се он ипак налази.

Познато је да код деце нема контраста између стварности и маштања. Отуда се дечја фантазија квалитативно сасвим разликује од фантазије одраслих. Малишани обично оваплоћују своју фантазију у конкретним визуелним и акустичним претставама, те на тај начин сасвим реални догађаји имају код њих друго значење. „Јер деца — каже Богумил Голц — једновремено живе и на земљи и на небу и забављена су невидљивим херувимским крилима у својој небеској очараној безазлености и снази уобразиље“. Уосталом, позната је Гетеова слика такве фантазије, кад дете „у шуми види «стотину црних очију“.

П

У особености фантазије, дакле, лежи моћ фасцинације целокупног детињег бића, и она, према томе, игра велику улогу у његовом развоју. У подражавањима, у разноврсним играма, као и у осталим дечјим активностима, примећује се један израз, који има пуноћу своје форме и у духовном и у физичком смислу. Дете се са једном генијалном способношћу завлачи у најтежи сплет свих природних појава, да их, најзад, изрази у форми која задивљује. Под притиском имагинарних слика малишан је приморан да их конкретизира уз припомоћ свих средстава, која стоје у његовој моћи. Тај драматизовани акт изражаја није глумачко, нити опет позоришно у обичном смислу речи, већ одгонетка свега оног што је у нама и около нас.

Док су за глумца, поред свих услова за потпун изражај, по"требни и гледаоци па да се добије адекватан израз, дете напротив.