Učitelj

680 | Будимир Стојановић

само пред собом успева да „одигра“ своју улогу, и оно је у игри само себи довољно. Уосталом, за праву глумачку игру претлоставља се извесна духовна зрелост, докле тога код деце нема. Деца, дакле, не воле кад их одрасли гледају, и све своје игре, често пута, изводе изван домашаја људских посматрања. Али зато, она се међу собом не стиде, већ драмски израз бива боље прикаЗан у друштву више њих са истом намером а различитим улогама. У оваквим ПРИ деца умногоме потсећају на оне уметнике, који су у кватернеру сликали по пећинама разне животиње, јер Све то нису радили за друге већ искључиво да пруже задовољства сопственој психологији. М код деце, неоспорно, чисто атавистичком неопходношћу јавља се тај првобитни уметник, пошто сва та њихова артистичка приказивања немају тенденције да се и другима допадну. У цртању, игрању или другим сличним изражајима, дете иде за нагоном стварања, који је плод његовог узбуђеног осећања.

„Кад би деца расла онако, како нам се тренутно показују, ми бисмо имали само генијалне људе“ — рекао је једном приликом Гете. Свакако, та његова тачна тврдња произишла је из дугог посматрања дечјег живота, у коме је уочавао невероватну брзину њихова стварања и изражавања, па ма у којим облицима била. Ту генијалну моћ код детета придајемо његовој стваралачкој фантазији, која је у стању, као што смо нагласили, да све спољне утиске прими, а после да их на један савршен начин и изрази. У тој дечјој фантазији, неоспорно, уочавају се извесне квалитативне особине, које уско повезане исто тако доприносе да све то постане стваралачко, и у исто време да се добије један потпун изражај.

Навели смо пример, да су деца, приликом игре мртваца истински плакала. Исто тако, и у свима осталим играма, па чак и у онима када дете трансформише ствари у жива бића, одиграва се сличан процес. Машта је, дакле, таквог преимућства и снаге, да их потпуно уживи и унесе у улогу коју креирају.

Способност уживљавања и уосећавања (ЕШ Јипо) дата је сваком детету, само у мањем или већем интензитету. Док је код једних уживљавање развијено до највеће мере, друга нису у стању да подлегну ни јачој пластичности имагинарних слика. Она је, дакле, предодређена, али није ограничена у степенима своје снаге и дубине. Нарочито је уосећавање јако развијено у стваралачкој фантазији најранијега стадијума и простире се тако далеко, да. прелази чак и на мртве предмете. Тај анимистички процес стварања код деце сличан је схватању примитивног човека, који мртвим предметима у вањском свету придаје душу. Код детета та моћ уосећавања врло је наглашена и на основу ње тумаче се све. игре које дете само са собом изводи.

Кад малишан, на пример, узјаше прут, онда се у њему морају једновремено одиграти два процеса. Први је да се сам унесе У улогу јахача, а други да прут постане „истински“ коњ. Та симул-