Učitelj

Драмско изражавање код деце 683

да што више има сличности са њом. Према томе, то је већ отступање од сопственог начина изговарања гласова и речи, те ће му служити у бржем стицању еластичности свога говорног апарата. Приликом креирања извесних личности у играма, дете ће опет потиснути себе, и директним говором изражаваће ту другу личност. На тај начин, оно дакле лакшим средством долази до што лепшег и сигурнијег владања речима, што ће му у доцнијем животу доста користити.

Има случајева где дете сасвим лако у једној ситуацији може говором да замењује и мачку, и лутку, и малог брата. Што је још интересантније, оно ће се уживети у објекте које замењује, и на један врло занимљив начин изражаваће њихова умишљена психичка стања онаквим речником, каквим би се они, да су у могућности, збиља послужили. Такве улоге нису у немогућности код деце, јер благодарећи њиховој изванредној фантазији, у стању су, дакле, да интерпретирају све могуће објекте и личности.

Драмско изражавање, свакако, уз припомоћ стваралачке фантазије, у којој се квалитативно највише уочава моћ ужив„љавања, уосећавања и саосећавања, има пресудну улогу и у развијању говора код деце. Јер трансформисањем његове личности у разноврсне улоге, дете је, у исто време, приморано да мења начин изражавања, што доприноси да му и речник буде пунији, лешши и покретнији. Најзад, у драмском приказивању извежбавају се и изразни покрети мимике, који исто тако чине да детињи начин саопштавања буде што више живописнији, а стим и интересантнији.

Ш

Када дете једнога дана остави лепо доба пре школе и постане ђак, драмско изражавање код њега се поступно паралише, те после неколико година потпуно пређе у очигледну реалност. Тај прелаз бива неприметан и условљен је читавим процесом духовног преображаја. Али због тога, од савитљивог и генијалног детета, постане медиокритет релативне способности, и место оне птичје веселости јавља се прва бразда на челу од бојазни „да не погреши“. Збиља, врло трагичан свршетак најлепшег доба једног кратког живота, за којим и најстарији људи истински жале.

Па ипак, иако дете као ђак има неке обавезе, оно и даље задржава лакоћу саопштавања својих психичких доживљаја. У играма код куће и на улици, у друштву вршњака, дете се заборави од многобројних дужности, и наново се врати самоме себи. Па и то не бива тако дуго. Свакодневни судари у његовој души ослабљују снагу имагинарних слика, те чисте реалије бивају предмет његове пажње. Због тога драмско изражавање нема више онога интензитета са којим је доскора располагало, јер школа умртвљује и последњи дамар најнепосреднијег саопшта-