Učitelj

684 Будимир Стојановић

вења. Истина, школа се постарала да духовни фонд једнога детета ипак дође до изражаја у технизирању његових претстава и доживљаја. То је обично дечје цртање, на коме се виде непотпуне слике детиње духовности, јер дводимензијално и шематички претстављене оне нису у стању да прикажу живу и отелотворену имагинарност њиховог казивања. Цртање је за децу интересантно као нов облик али врло тешко за њихово доба и узраст“) М нама, најзад, многобројни такви цртежи сасвим мало могу да прикажу верност дечјег изражавања, јер их она, благодарећи богатству фантазије, сасвим из другог угла посматрају.

Међутим, настава у школи никако не сме да иде на штету драмског изражавања код деце, већ треба интензивно да га и даље продужи и прошири. Ово је потребно утолико пре, што се драмско код деце приближује чисто уметничком изразу, те није тешко извршити и тај утицај, Из драмског упутити дете на уметничко, свакако је један од задатка и данашњег школског васпитања, и најзгоднији начин да се природним путем дође до реализовања постављеног циља.

Школа не мора нарочитим градивом да уводи децу у разумевање лепоте уметничких дела. Свега тога она већ имају, јер се сама природа постарала да им непосредним начином пружи потпуно осећање једне непомућене естетике. Отуда дакле, нема се шта будити и разјашњавати, али се мора настојати да се уметничко код деце изгради и продужи. Уосталом „није задатак уметничког васпитања да створи уметнике, још мање ћаскала о уметности, већ да дечје естетичке основе образује у природи и уметности, као и лепотом у машти и душевном животу исто тако као што их образује етички и интелектуално“.

Неоспорно је, да и данашња школа има пуно материјала да децу васпитава за разумевање једне више и сложеније уметности. То је разноврсно градиво из свију вештина, затим у учењу „на изуст“ многобројних песмица, лепих прича и друго. Али док све оно служи само за схватање и разумевање лепоте у уметничким делима, занемарује се један конструктиван нагон, који је, Кво што смо видели, јако развијен у детињој психологији. Дете је најпре стваралац, а тек после пасиван посматрач у извесним лепотама. Јер детиња психологија није ограничена само у примању појединих импресија, већ у исто време способна да те ути-

#) Од свију занимања у разреду, деца се највише баве цртањем. Али ово не значи да се она највише интересују овим начином изражавања. Напротив, многобројним експериментима увидео сам да је ово само привидно и принудно интересовање, док се прави интерес испољава у конструктивном раду: грађењу разних објеката од дрвета, хартије и земље; код женске деце још у прављењу лутака од крпа и изрезаних хартија, а нарочито око постављања распореда у једној кући. Експерименти су вршени у Ти П разреду. Цртање је дакле само утолико најчешће занимање, што свакога дана имају једино та средства за ову врсту рада (таблица и цртанка).