Učitelj

Совејтска школа крајем п јатиљетке 701

било одлучено да се појача класно одабирање за ступање у вузове и техникуме, у педагошке и многе друге наставне заводе, остало је непопуњено скоро половину места, тако да се рок пријема имао да продужи, са устаљивањем следећих норми за места, бронираних за „раднике“: за индустриско-техничке вузове — 75%, социјално-гкономске — 65%, медицинске — 60%, уметничке — 50%, педагошке — 40%, однос, који тачно рефлектује релативну корист постојећих виших професија у очима привилеговане совјетске омладине. Унутрашња противречност и духовна слабост политике класног одабирања добили су у овим цифрама свој очигледни израз. У 12:01 50дини свога живота, када је, са увођењем пјатиљетке, „класна борба достигла свој врхунац“, совјетска власт се осетила принуђеном да повери пролетаризацију школе „класно-туђим елементима“.

Да би изашао из ове забуне, централни комесар комунистичке партије већ у јесен 1928 г. објавио је мобилизацију прве „хиљаде“ за „школски фронт“. Спровођена комсомолом (комунистички савез омладине) и совјетом профсојуза, мобилизација је била толико успешна, да је идуће године класно окупљање уведено као метод школске политике, морало заменити сам метод класног одабирања. Од садашњих ученика вузова и техникума „врбује се“, „мобилише се“, „откомандује се“, па под одговрношћу комсомола и других комунистичких организација, „комплетира“ кадар аспираната који се спремају за професоре. Резултат таквог рада је тај, да је ВЕЋ у 1931—89 г, „радничко језгро“ у вузовима и техникумима порасло до 50%, а у појединим наставним заводима и до 75%, према 25% последње године непа. У исто време, очевидно је за то, да би се створила могућност свима мобилисаним на „школском фронту“ раднидима и комунистима похађање научног течаја, били су у 1930 г. укинути сви пријемни и течајни испити, тако исто као и дипломски пројекти. Пријем студената, прелаз са течаја на течај и издавање сведочанстава о завршетку вуза вршиле су нарочите комисије, чију већину нису сачињавали професори, већ претставници разних комунистичких организација. Наставни течај у већни вузова био је скраћен од 4 на 3 године. У вишим наставним заводима укинути су и последњи остаци некадашње аутономије, професорски савети и положаји ректора били су упражњени, и на челу виших наставних завода били су постављени „директори“, који су морали управљати вузовима на основи „независног управљања“.

Руку под руку с овим удвајањем класног одабирања до класног окупљања ишло је и удвајање професионализације свега школског система. Још у 1921 г. лидери украјинског наркомпроса Грињко и Рјапо израдили су план реорганизације свега школског система у духу доследног марксизма. Школа је, тврдили су они, само оруђе производних односа и „кров“ над њима. Њено јасио дељење од про“ изводног процеса у буржоаском друштву, привидна њена „аутономија“ није ништа друго, већ одраз класног дуализма производних односа. Уништењем овог дуализма школа мора да се стопи са производним процесом. Функција школе у комунистичком друштву на-