Učitelj

Песталоцијево схватање моралног васпитања детета 192

Песталоцијево схватање моралног васпитања детета

од Милице Цветковић

Песталоци је заступао идеју слободног систематског развоја у моралном васпитању детета. То је била основица његове педагогије. Он је јасно схватио специфичан задатак првог васпитања; оно је у прво доба претежно неговање емоционалног живота, који чини основ моралног карактера. Од испуњавања овог задатка зависи, дакле, цео етички развитак. Тако се још одмах на почетку живота од стране Песталоција одлучно захтева педагошко вођење за моралну културу.

Насупрот Русоу Песталоци полази од реалног, конкретног живота и ситуације детета у њему. Његово је уверење, да дете постаје човеком не само природним развитком већ и додиром са човечјим животом.

Природно васпитање детета у породици има за Песталоција свој дубок педагошки смисао. У вези са задовољавањем његових нагонских потреба, овде налази дете уређен живот у најпростијој форми и у додиру са човечјим животом диже се детиња егзистенција изнад природног стања и налази свој смисао у духовном рашћењу. Тек као духовно биће дете је и морално биће. Чисто природно стање, које тражи Русо, за Песталоција је ван моралности, оно није ни добро ни рђаво.

Основно васпитно средство је сам живот, жива искуства стоје пре сваке поуке. Живот, потстрек, ситуације, у које се дете ставља, издижу његову природну егзистенцију у духовни живот и постепено се, искуством моралних животних обзира и њиховом вредношћу, формира његов морални карактер. Васпитање пре свега и нема други задатак до тај, да сам живот педагогизира, тј. да моменти, дати ситуацијом животном долазе до пуног и чистог изражаја тако, да их дете доживљује, прима и одређује себе помоћу њих у своме држању.

Задовољавање природе у смислу Русоа добија код Песталоција нов битни значај. Оно се сазнаје као основ, из кога уопште може да се развија душени живот. Стварање емоционалног живота претставља, по признању Песталоцијевом, већ једно дизање на виши духовни ниво, одакле је сад могућно регулисавање нагонског живота, које је у ствари већ етичко вођење а ипак још не потребује разум детињи. Једина цензура његових радњи налази се додуше споља; послушност остаје претпоставка, на основу које само дете може постићи моралност. Али ова послушност код Песталоција оснива се на љубави, тј. сопствена воља детиња стоји иза ње и од самог тренутка кад духовни живот уопште оживи у њему. Ако је поступање са дететом правилно, онда је буђење љубави прва манифестација његовог духовног живота а тиме је већ