Učitelj

92 Јован Милошевић

Професор Шнерсон је вршио испитивања дечје фантазије заједно са својим ученицима у свом семинару за психологију и психопатологију, у Кијеву, почев од 1919 год. Материјал добијен својим методама он посматра не са гледишта да у њему пронађе оно што је карактеристично за рад дечје фантазије, то је за њега питање другостепеног значаја, већ је тај материјал посматрао са гледишта његова садржаја или како сам каже — са гледишта објективације емоционалних доживљаја, пошто је по њему слободна дечја фантазија само форма за објективацију емоционалних преживљавања.

Уколико је могуће верније и краће ми ћемо изложити Шнерсонове погледе на ово важно питање, важно колико са гледишта теорије толико и праксе. Његове методе само делимично потсећају на Фројдову психоанализу а не мање и на Адлерову индивидуалну психологију.

Т Методе за испитивање фантазије

1 Метода произвољног причања. Ова се метода користи производима слободне дечје фантазије: причама, гласним сањарењем итд. које дете излаже на свој начин без непосредног потстицања споља. То бива чешће него што и мислимо. У детета снови још нису потиснути у далеке душевне дубине, нити у скривену интимну сферу, одакле би с времена на време излазили на површину и долазили до свести као код одраслих. Уображени свет у детета слива се са стварним, а снови претстављају нормалан круг његових интереса. Дете често гласно сањари и усхићено изражава своје илузије, снове. Под утицајем емоционалног импулса, дете често импровизује неку бајку изражену у сликама својих најинтимнијих душевних преживљавања.

Произвољно дечје причање одговара спонтаном стварању одраслих, као што уметници потстицани својим творачким инспирацијама без икаквог спољашњег стимулуса стварају слике бојама, звуцима, речима... Произвољно причање јавља се као најприроднији и најживљи израз слободне фантазије Која непосредно извире из емоционалне основе. >

Увек треба водити рачуна о условима и приликама у којима се јавља произвољно причање; пази се да није било страног утицаја који би споља изазвао једну емоцију. Од значаја су чињенице: да ли дете прича нешто пред строгим родитељима или жели да се одликује нечим и похвали пред друговима итд. Ове околности утичу на дечју фантазију и тада она изражавају емоције које им не припадају. Уопште сви страни утицаји могу да измене природни ток фантазије само до извесне мере. Рад се фантазије тако модификује, али никад не иде далеко од свог емоционалног извора. Како је силан био на пр. утицај Бајронов на Пушкина! Међутим, је овај