Učitelj

Француска педагогика 138

гошка техника али сматрамо да можемо без ње бити. Оно што је код нас главно, то је идеја водиља теорије о васпитању. Кад се ова идеја лепо дефинише и стави на своје право место, пракса сама по себи следује. Нас мало интересује професионална страна васпитања; на супрот томе одушевљавамо се филозофским васпитним проблемима. Сви велики француски мислиоци прихваћали су се овога проблема и покушавали да га реше. Они су тражили смисао индивидуалнога и социјалнога живота, па према њему постављали оријентацију цивилизације.

Овај се проблем јавља у свима временима. У ХМ столећу, када се свет понова окреће старинама, ствара се једна нова концепција о човеку и природи. Режим схоластичке дисциплине није више у могућности да младе духове задржи под своје окриље. Античке књиге и дела убрзо замењују средњевековне схоластичке требнике и ствара се нов дух времена. Сви велики мислиоци Ренесанса: Еразмо, Рабле, Монтењ знали су врло добро да новој цивилизацији мора одговарати и ново васпитање, стога су дали план и одредили његове главне линије. Филозофија и педагогика у ХМЕ столећу носе заједничко име Хуманизам.

У ХУП столећу јавља се рационалистичка филозофија, чији је главни претставник Декарт. Педагогика се сад сматра као аутодидактизам. Суверенитет разума се истиче свуда па и у васпитању. Педагогика у ХУП столећу представља сагласност вере и разума, склад теолошке догме с Декартовом филозофијом. Највећи представник оваквог педагошког схватања, његов најизразитији представник био је Малебранш.

Филозофија ХУШ столећа ослобођава разум од теолошких догми. Разум је слободан и суверено влада. Педагогика се такође ослобођава религије. Њени су главни теоретичари: Монтескије, Дидеро и Кондорсе. Васпитање није више у друштву са религијом већ у заједници са политичким и социјалним институцијама.

У ХЕХ и ХХ столећу све више расте социјална и демократска тенденција васпитања. Разне филозофске школе стварају и разна педагошка гледишта. Главни су филозофи: Огист Конт, Мишеле и Тен. Сада се јавља конфликт између два разна гледишта: утилитаристичког и гледишта дезинтересованости духа у настави. Које ће од та два гледишта победитиг — Зависи од човечанства. То је питање ставио на дневни ред и тачно га означио Алфред Фуљје у своме делу „Васпитање са националне тачке гледишта“.

Француска дакле има своју педагогику, чија је оригиналност у њеној филозофији о смислу и вредности васпитања. Тиме се да и објаснити оштар карактер педагошких дискусија у Француској, чим се теорије сукобљавају, прин-