Učitelj

ДР"

Наметљива питања 35

Наметљива питања

— Фрагменти — Од Свет О. Аврамовића ЈЕ Цивилизација је, каже се обично и најкраће, човеком побеђена природа; примитивност, пак — човекова потчињеност

природи, поглавито, у смислу неразумевања и страха од природе. По учењу културне историје ове дефиниције су сасвим разумљиве и тачне.

Историја људске културе креће се од прапочетка у правцу дефинитивног разумевања и савлађивања природе.

Прогрес је побеђена природа а не обратно, јер данашња култура сваким даном, тако рећи, слави победе и кити се трофејима и лаворикама у борби с природом. Доказивати обратно било би лудост и бесмислено игнорисање логичких и природних закона. Ма колико да је човек једна честица природе, ипак је у њему урођена тежња, да буде господар природе, тј. „над природом“ а никако „уз“ или „у природи“. „Природан“ — у овом смислу — значило би што и бити „примитиван“. Битни квалитети културе у најширем смислу ове речи садрже се у појму „господарења“, „савлађивања“ и „кршења“ природе, тј. у осећању „снажнијег“ „већег“ од природе, — једном речи, у стању

„изван“ природе... И културни развитак људства са овако оштро повученим тенденцијама достигао је блиставе врхове и границе. У борби с природом човек је постигао изванредне резултате. Он је збиља победио природу и на крају — што је и најинтересантније за нашу тезу — изгледа да је успео да „изађе из природе“.

Али — све нам се чини — да у том „излажењу из природе“ (ако је то могуће, а изгледа да је могуће) има извесних симптома нечега — трагичног по човека и нечега — парадоксног.

Као победилац природе човек изгледа све више — „неприродан“; све даље од природе, бегунац из природе.

Рационализирање и механизирање свега и свачега (битна карактеристика данашње цивилизације!) не изгледа ли под оваквим углом посматрања и као неко „одрођавање“, „изобличавање2“... Природа је веома широк појам. Она обухвата све па и човека и јако је — осветољубива. Човек „господар“ и „победилац“ природе, као што рекосмо, тежи положају „над“ природом, стању „удаљености“. — Да се ту не крије, случајно, трагичност човекове данашње ситуације» Јер „природа“ је антитеза „механизираном“, као што би се могло рећи, да је појам „неприродан“ синоним појма „механизиран“.

Нама се све чини (понављамо) да је парадокс и, донекле, трагедија то стање савладане и разоружане природе до екстремних граница и тај положај „измеханизираног“ човека. Наша би мисао могла ићи и даље, — али нас јако плаше даље конзеквенце у овом реду мисли.

3