Učitelj

Наметљива питања 57

љају — својих законар Где је већа логика: у природним законима, вечним и непроменљивим, или у пролазним и променљивим људским»

Ова су питања јако наметљива. За мене је жива мука да дам одговор, али се она тврдоглаво, упорно намећу. Данас нарочито, кад сам почео да читам и слушам о — сумраку и декаденцији западно-европске културе за коју се културу каже (слажемо се сви) да триумфује баш на пољу интегралног савлађивања и потчињавања природе човеку.

Кроз победу — пораз»! Парадокс — или шта друго

3.

Једна збијена дефиниција културе (по д-р Сланкаменцу) своди се на појам еволутивне динамике у правцу сталних промена, у стварању све новијих и новијих животних облика и садржина, —- у изживљавању.

Има ли краја — можемо се упитати — томе изживљавању и може ли га уопште бити» Трагедија културе састоји се „у сукобу бујности животног тока са устаљеним културним облицима“ (д-р Сланкаменац). Хтело се рећи, на име, да устаљеност облика кочи гдегде и каткад културни развитак. Да није обратно» Можда је криза културе баш са тих сталних промена, због те „бујности животног тока“...

Можда те честе промене замарају дух и чине га нервозним, незадовољним.

Можда и бујица префињене културе — као и све бујице пустоши, засипа, дави... Ми не тврдимо ништа, ми се само питамо... Често смо — сем тога — размишљали: Зашто, на пример, код животињског света нема — криза2... М у том свету има динамике, „бујности“, еволуције, али, знамо и то, да у том свету има и више „устаљених“ облика и вредности, више „чврстих станица“, слабијих „бујица“ и што је најглавније — више покоравања природним законима. Човек се, видели смо раније, отео и индивидуално и колективно више-мање несметано, самостално се развијао. Суровост оних основних, битних биолошких закона и принципа: о праву јачега у животној борби, о селекцији итд. код човека је ублажена и културом отклоњена. Човек је у природи и „ван природе“ фаворизиран, разложен, приви-

легисан. Да се у томе не крију узроци — трагедије културе»... 4. Постоји — ако се не варам — једно посве погрешно ми-

шљење: да су једноставно асоцијалне оне личности које се често „повлаче у себе“ тј. „беже из друштва“. Оне се обично називају „особењацима“, „отпадницима“ и награђене су често грезирањем. Под импресијом таквог тумачења ове појаве питао сам се: Може ли човек каткад бити довољан сам себи> Да ли је „повлачење у себе“ увек знак какве личне супериорности или