Učitelj

44 В. В. Розанов

Сачувајте дете што је могуће дуже у породици, ставите га онда што је могуће ближе цркви, то је захтев овога принципа што се тиче ученика: по самој својој природи, породица и црква су индивидуалне у начинима свога утицања, у својим погледима

на човека, у томе како се према њему понашају. Оне су за ово

способне не по свести о дужности, не по ваљаности, не зато што су оне боље од осталих: већ зато, што су унутрашње, субјектив-

не, што знају за човечју личност, а не за врсту или групу људи.

Оне су у васпитању најбоље. ИМ, обратно, најмање треба имати поверења у велике, строго организоване и добро дисциплиноване школе: шта било да вам ове дају, оне од вас одузимају нешто што је драгоценије од онога што ви од њих добијате.

Не стресајте само прах са цветова: већ сведите на минимум учење споменика, а доведите до максимума њихово непосредно изучавање, то је захтев овога принципа, када је реч о наставном градиву. Место тога, што би, прочитавши 400 стихова из Хомера, почели се на њега навикавати и разумевати његов језик без тешкоћа, прешли на Херодота и њега лагано, у малим одломцима, усвајали као и Хомера до сада, — боље је да оставите сасвим Херодота и да годину дана или пола године изучавате Хомера — то је друга подробна примена овога принципа. Никада пре не остављајте изучавање, докле после рада не осетите, напослетку, и насладу, а с њом привезаност и интерес за изучавани предмет. Напослетку, место да памтите календарски кратке податке о свима важнијим лицима и догађајима у историји — без њиховог правог лика и без смисла, изучите три, четири историска лица и догађаја у живим ликовима и са извесним смислом — то је трећа примена овога принципа. —

Од принципа индивидуалности, на коме морају почивати школе свих типова и ступњева, ја прелазим на други принцип, који их у другим правцима мора проткивати у истој мери.

П. Принцип целости. Овај принцип захтева да сваки утисак који улази у душу не буде прекидан дотле другим утиском, док се он не учврсти и не оконча свој утицај, јер само у себи умирен и ничим не заузет ум може да почне плодоносно примање нове серије утисака. Отсуство исцепканости у групама знања, у уметничком осећању, у вољној тежњи — то је захтев овога принципа; он подвлачи то, да је немогуће врло јако цепкати знања и опажаје; јер опажаји и знања када су исцепкани, иако су у потпуности примљени, нису више оно, што су упочетку били, што су сами по себи, у својој целини. Тако предати они немају културно, образовно и васпитно значење.

Пошто је „наставна прерада“ и „излагање својим речима“ разорио у односу на уметничку лепоту споменика, то је цепкање разорио и у погледу на њихову снагу. Школа, где је нарушен гринцип индивидуалности, не васпитава и не образује; школа, где је нарушен принцип целости, нема утицаја, не ствара убеђења и не буди веру. Зар није за чуђење појава, што је омладина из нових исусовачких, из средњовековних схоластичких, најзад из старих грчких школа увек излазила с вером и преданошћу, према

) | " |