Učitelj

Мешоде нашег педагошког становишта. 257

ног и политичког угледа, за међусобну утакмицу народа и напослетку за испуњење највишег задатка људскога рода, за сазнање Бога и за ширење религиозне истине. Ми стојимо овде већ пред једним теолошко црквено-религиозним образложењем школе и пред одбраном високог угледа свештенства. Да би се разумела школа не сме се никада заборавити чињеница, да су прве школе, у техничком смислу те речи, биле црквене и свештеничке школе. За њих није толико важно да су формално узев свештеници били учитељи и да су предавали религиозне истине него то да су раду разума придавали религиозни значај и да су религиозном раду придавали разумно образовну вредност. Интерпретација светих списа је, са становишта духовне историје, једна изванредно важна сведоџба за значај рационалистичке педагогије за позитивно процењивање разума и његове делатности.

То се позитивно процењивање достојно изражава у томе што се образовање разума и научни рад сматра за својину свештеника и религиозних људи и што им се образовање поверавало. Тиме се разум сматрао баш као једна функција у служби религије и према томе се и ценио. Цела та област рада и признања разума мора да се узме у обзир и позитивно процени, да би се могао увидети значај рационалистичког типа педагогије.

Ради разашњења обазрећемо се на Лајбница. Сам он није написао ниједно педагошко дело у ужем смислу те речи. Па ипак целокупна његова дела, у основи узев, служе педагогији. Цело је доба просвећености и рационализма у главном педагошки настројено. Тежња за образовањем влада у свима областима и међу свима људима и може се рећи, да је тада рођен европски „Зећштејајег“. Корен тога великога интереса за педагогију лежи у томе, што су људи веровали да су нашли изванредно средство за испуњење свих својих васпитних жеља и да се налазе на путу да то средство савршено изобразе. То средство су били: разум и наука.

Са безграничним поверењем поверавали су му људи образовање и васпитање и ниједног момента нису сумњали у његову способност за потпуно образовање људи. Лајбниц је целом томе педагошком покрету и тежњи дао обимно филозофско образложење: разум сачињава углавном биће човека, тај гаг5оп треба да се развије безгранично. Просвећеност и логичка дресура су форме тога развића које човека, тиме и због тога што га у појмовном смислу развијају, развијају и у моралном и естетском. Основни појмови тога рационалистичко-моралистичког погледа на свет јесу појам монаде и појам телеологије. Биће монаде је заправо биће човека, а то биће је логичка сила која се развија из унутарње целисходности. Овде треба само да се отклоне штетни чулни утисци, који имају вредност само као материјал, али који се морају, потпуно подврћи формирајућој сили мишљења. Да образовање и васпитање пре свега претстављају задатак и ствар разума, то је од тога доба остало једно од најчвршћих убеђења за све образовање омладине. До душе било је с времена на време то схватање нападано на пр.у

Учитељ 17