Učitelj

Ђура Јакшић као педагог 207

Умрла је од суве болести, као и отац јој и брат јој, пре ње, и муж јој, после ње. Друга му кћи, Милева, учитељује по унутрашњости Србије, и за своју најближу родбину умире незнано када и не„знано где.

Ђурин биограф, Светислав Вуловић, искрени и одани пријатељ нашега песника, који је највише учинио да се упозна Ђура као човек и очува његово дело, покушава да га одбрани од прекора да је као отац био немаран и неосетљив. Али и он признаје да је Ђура давао „богате грађе за тако мишљење. Једном га саветоваше један познаник да бар своју децу добро васпита, да се не пате; а он му, смешећи се, одговори: „А ко ће торбе носити с пароброда» Зар овом свету не треба амала> А како му је у души било кад је то говорио, знаће само они који су га истински познавали.“ Вуловић има право. Из оних речи нашега песника избија Сајсепћштог човека изубијана својом бујном природом и злом судбином. А да је заиста тако, о том сведочи и писмо писано брату на десетак месеца пред смрт: „Тина [жена] ми је као и пре добра, а деца тако исто; са мушкарцима сам, истина, имао мало муке: не хтедоше да уче: ал и то смо савладали, — с отим су бољи мајстори! Милош је шлосер, и на јесен ће постати калфа; наравно да ће у својој шлосерској вандровци доћи и вама у госте! Белуш је овде код позоришнога молера учио декорирање, а сад сам га ја узео у науку, и уверен сам да ће од њега бити велики молер, ако узживи и ако узживим!... Тијану и Милевицу учићу такође живопису.“ Још више даље речи Вуловићеве: „Своју породицу је Ђура нежно љубио. Милина је било видети како се круто, суморно и намрштено лице његово преображавало и облевало благошћу кад би, долазећи кући својој, видео своју малу кћер да му насусрет иде. Од своје сиромаштине плаћао је учитеље синовима својим кад је видео да у школи не напредују. А како је био радостан кад је опазио сликарски рад у свог млађег сина Белуша!“ Највише пак ове речи Бурине из писма у коме јој, када је дошло (због пића) до породичних размирица, после многих заклетава и обећања вели: „Само дођи, моли твога доброга оца, плачи пред њиме, приклињи га, да те са слатком нашом дечицом кући пошље.“ (Сабанта, 23. јулија 1866.).

Ђура је имао дакле љубави према деци, имао је као родитељ, а имао је, видећемо, и као учитељ, и та је љубав саставни део његове опсежније, обимније љубави, као што ћемо такођер видети, — она није потицала из педагошкога нагона. Тога нагона Ђура Јакшић није имао, није га имао ни као прасклоњеност, као прадоживљај, нити као образовни доживљај, тј. није га донео са собом, и он се не јавља у њему као продукција или радња, и није се у њему развио ни у приликама које су на њега утицале и одређивале га, — као што би рекао Гундолф.

1 Хумор осуђеника који је на белу хлебу.