Učitelj

Ђура Јакшић као педагог 281

после Максима Шрнојевића, и за више од четрдесет година после њега дао је свега још две драме, а у прозним се списима својим губио у дигресијама, екскурсијама и епизодама, или како би се то још могло назвати, и не само у каснијем доба, када то већ иде у старачки стил (характеристичан пример: говорећи у књижевном листу Матици о Јакшићевој Јелисавеши, или управо хотећи о њој да говори [1870.), у четири броја он и не долази до ње, и на том и остаје).

Познато вам је свима да је Ђура Јакшић био у убојитој ојсци за време маџарске буне (или, као што ми волимо рећи, за вене српскога народног покрета, покрет је био, био је и народни, па је био и српски, — али | туђој служби, и једно је од најјачих разочарања нашега народа) и да је у исто доба и аргатовао у Србији. Одрицање, патње, напори нису могли да га мимониду ни у првим му младићким годинама. И рат, и оскудне године после рата, патње његова оца и читаве породице, јако су утицале на њега и на његово дело, — жице његове душе најјаче се затресу када говори о тим данима у својим приповеткама (као што се најдубље заталасају усамљене у природи, сред мајске ноћи, у „тужном двопеву“ највећега контраста што га даје чуствени живот људски, мајчине љубави и човекове себезналости, када после пева о том у својим песмама). И док је он пре тога, већ у свом детињству, био самовољан, разуздан, распуштен, „помало и убојица“, како вели Милутин Јакшић, књижевник и историчар, синовац Њурин, после тога, као реакција на сву ону трпију, он постаје скроман, благ, уздржљив. Када је као младић од 19 година дошао у Беч овако га описује његов песнички друг, Јован Јовановић Змај: ,... миран, смеран кб девојка, ћутљив... С нама је свакад био и за све је био неисказан друг, — само није могао с нама да пије. Кад би га силом терали да више пије, молио би нас, молио, да га не терамо; а кад му то не би помогло, пио би, али кроз плач...“ У исто доба пише оцу: „А можебити да се вама не допада у селу што вас многи не почитује нити вам одаје чест која вам приличи. Не иштимо, тато, чести, ал сваком подајмо. — Мене у Бечу сваки воли чрез тога, што сваком чест дајем.“ — То се нимало не слаже с оним каква га знамо из његова каснијега живота: био је прзница, заједљив, свађалица, упоран, подцењивао друге, изазивао сукобе који се често завршавали тучом. И опет један доказ више за правило да није дечак ни младић отац будућега човека него — дете. У оно. доба јављају се различити појави, буде и јачају нагони: чуства су у дечака усколебана и ускомешана, и у младића се „преврће срце“, — дете пак открива постепено што је са собом донело и. што ће у њему и остати, што дечаштво и младићтво могу потиснути али не могу затомити. Разуме се да за то откривање остаје подоста и у младића, али то откривање није све оно што младић показује, јер младост се креће често између крајности, и супротности се јављају и од данас до сутра.