Učitelj

300 Лав Шесшов

игнорише сумње које га највише муче, то он хтео-нехтео почиње да расправља о „првим и последњим стварима“. Не умејући казати о овим темама ништа ваљано, он почиње да пада у ватруи да виче док не промукне, до изнемоглости. Пошто се сит извикао, он сустаје и заћути, па се онда, ако су његове речи имале успеха у публици, сам чуди како му је пошло за руком да тако лако постане пророк. У души осредњег човека рађа се том приликом жеља да до краја свога живота сачува свој утицај на људе. Осетљивије и даровитије природе почињу презирати и гомилу, која није умела да разликује викаче од пророка, и саме себе, за то што их је макар једном у животу могла да саблазни глупа и зазорна улога пајаца високих идеја.

3 Литература увек расправља најтежа и најважнија питања нашег живота и на основи тога литератори сматрају себе за најчувеније људе. Из истих разлога могли би и банкареви службеници, који увек раде око новца, себе да сматрају за милионере. Значај несхватљивих и нерешљивих питања убрзо би морао дискредитовати писце у нашим очима, али они умеју тако лепо о себи и о својој мисији да говоре, да, напослетку, у то убеде све и, што је најглавније, себе саме. Уосталом ту, не последњу реч, игра и душевна ограниченост. Римски аугури имали су финији и гипкији ум од савремених литерата: да би обмањивали друге, њима није било потребно себе да обмањују. Они се нису бојали да у своме кругу говоре о властитој тајни и чак њоме да се забављају, потпуно уверени да ће се, кад затреба, пред другима лако оправдати и у одговарајућем случају направити свечано лице. Али сада писац, ма какву невероватност он измислио да прича публици, претходно ће се старати себе у то да убеди.

Друкчије он и не може говорити.

4

У Гогољевом „Портрету“ уметник пада у очајање при помисли на то, да је жртвовао своју уметност ради „живота“. У Ибзеновој драми „Када се ми, мртви, пробудимо“ такође постоји уметник, који се прославио у целом свету, али који се каје због тога што је жртвовао живот ради уметности. Сад бирај по сопственом укусу какву врсту кајање хоћеш.

5

Говори се да је немогуће повући границу између „ја. и друштва. Наивност. Робинзона има не само на ненастањеним острвима, већ и у најмногољуднијим градовима. Истина, они се не одевају у животињске коже и немају уза се црнога Петка, зато их нико и не познаје. Али животињске коже и Петко су последње ствари и оне не чине човека Робинзоном. Усамљеност, оставље-