Učitelj

В. М. Бехћерев 305

Дртина је управљао радом овога Министарства у најтеже време, када је у Словачкој требало да се организује сасвим изнова целокупно школско дело. Овом тешком раду, који је захтевао напрезање свих снага, Дртина је посветио сву своју неисцрпну енергију. Када је за тим, напослетку, наступила могућност да одахне од првобитног нереда и да сву своју снагу посвети школ«ској реформи и школској администрацији, њега је стигао тешки недуг, који га је одвојио од свакога друштвеног рада, па за тим и од живота.

Фр. Дртина је умро 14 јануара 1925 год.

В. М. Бехћерев

Бехћерев се родио 20 јануара 1857 г. у Елабушком срезу Вјатске губерније, а умро 25 децембра 1927 г., провевши сав свој дуги живот у неуморном раду и научном стваралаштву.

Средњошколско образовање Бехћерев је добио у Вјатској гимназији. Када је завршио студије у Петроградској медицинскохируршкој академији (1878), Бехћерев се посветио изучавању душевних и нервних болести, па је у циљу студија радио на клиници проф. И. П. Мержијевског. Године 1881 био је послат у иностранство, где је радио код Дибоа-Рајмона (Берлин), Вунта (Лајпциг), Мајнерта (Беч), Шаркоа (Париз) и др. После одбране доктриске дисертације (1884) постаје приват-доцент војно-медицинске академије, а од 1885 професор Казанског универзитета за катедру душевних болести.

У Казану Бехћерев је организовао клиничко оделење у окружној болници и психо-физиолошку лабораторију на Универзитету, основао је и друштво неуропатолога и психијатриста, па онда часопис „Неуролошки гласник“.

1893 г. Бехћерев добија за професора војно-медицинске академије и за директора клинике душевних и нервних болести. У 1905-06, по избору скупштине академије, постаје ректор академије. У 1907 г. из приватних средстава Бехћерев је основао Петроградски психонеуролошки институт (сада Државни институт медицинских наука). У време октобарске револуције у Русији, Бехћерев је основао Институт за изучавање мозга, и убрзо постао његов директор.

Радови В. М. Бехћерева (преко 500 већих и мањих радова), углавном, односе се на клинику душевних и нервних болести, на анатомију и физиологију нервног система, на психофизиологију и на рефлексологију.

Његове главне идеје изложене су у три основна рада: „Проводишцие пути спинного и головного мозга“, „Основђг ученил о функцинх мозга“, (1907) и „Обљективнал психологил“ (1910). У овим крупним делима, В. М. Бехћерев се ближи оним психолозима, који одлучно кидају са субјективном психологијом и стају на

Учитељ ; 20