Učitelj

306 В. М. Бехћерев

"страну објективног изучавања човекове психике, названом рефлексологијом од његове стране. Дело „Обшие основ: рефлексологии человека“ у 1926 г. изашло је у %-ем издању. У великој монографији: „„Коллективнал рефлексологил“ (1921), Бехћерев је изнео покушај рефлексолошког изучавања колектива, и тај је покушај изазвао озбиљне примедбе од стране истакнутих руских научника. Велику популарност ужива његов уџбеник: „Обшал диагностика болезнен нервнои систем“ (1911).

Од 1896 г. под његовим уредништвом излазио је часопис: „Обозрение психиатрим, неврологии и аксперименталђнои психологии“, обновљен 1926 г. Потпуни списак радова пок. Бехћерева приложен је уз треће издање његових „Обцих основ рефлексологии.“ Значење радова В. Бехћерева за педагогику није још довољно објашњено. Но може се с пуно уверења рећи, да је педагогика у њему изгубила једног великог научника, који је последњих година почео да се бави и главним проблемима педагошког процеса.

У последње време на основу радова Бехћерева, Павлова и других рефлексолога јавља се и један педагошки покрет, који хоће педагогику да заснује на рефлексологији. О томе ће бити свакојако више говора на страницама „Учитеља“ у току ове године.

Колико је нама познато, у нашем преводу постоји Бехћерево делце о значају сугестије за васпитање. На сваки начин да ова крупна личност заслужује већу пажњу и свих наших наставничких. кругова.

ЕН.

„Нашу младеж одгајају као младе јенкије (ако је уопште одгајају) као младеж једног народа који почиње свој живош од данас, као људе који нису имали своје јуче, а то је заблуда и злочин. Можда због шога тако слепо копирамо, запањени, ошворених уста, све што долази са друге стране грачице. Можда би другојачије посматрали свет око себе, другојачије се опходилт, да знамо ко смо. Не знам. Оно што знам, међушим, пошпуно тшазано По је, да човек осећа неку нарочиту моралну храброст када види да само наставља једну расу која је већ живела, која је имала своје традиције, своје прописе, када види да није сам, да не почиње своју кућу на празној пољани са будаком у руци“. [Бранимир Ћосић: Два царсшва, стр. 169].