Učitelj

Филозофи-учитељи 355

наведеноме смислу, у једном своме делу описује ову врсту филозофа овим речима: „Такови људи не познају ни закона градских, не знаду како се ваља у јавним и приватним пословима служити говором у саобраћају с људима; они не познају ни насладе ни пожуде људске, уопште не познају ни мишљење људско, а кад дођу на који приватни или јавни посао смијешни су — наставља Платон — као политичари, ако се стану бавити филозофијом и расправљати о њој.“ %)

Попут великог Сиракужанина који, у најкритичнијем моменту по његову домовину, хладно и спокојно вели: »Моп Нишђаге стеи]о5 теоз», филозоф — теоретичар седи удаљен од људи, размишљајући првенствено о небеским стварима.

Један од највећих међу овим мислиоцима јесте ненадмашни Аристотело, који филозофију дефинише као науку о последњим принципима и последњим узроцима ствари. Ту спада и највећи мислилац новога доба: Имануел Кант, мада је он поред Критике чистог ума писао и Критику практичног ума. По својој психичкој структури он је филозоф научник, кога Ниче с правом назива „Кинез из Кенигсберга“, а за кога Хајне вели, да је тешко писати 0 животу његову, јер Кант, вели Хајне, није имао живота: његова филозофија, то је његов живот.

Уместо природе спољашњих ствари, односно закона и основних услова физичке стварности, као и питања о природи и суштини сазнања као таквог, мислиоци другог типа сматрају да за њих постоји један далеко достојнији предмет, — а то је сам човек као члан животне заједнице. — „Ако су све ствари које видимо за нас чулне слике највишега бога, Ја додајем и то да је више ма од које од њих човек, вели Карлајл на једном месту у својим Херојима.) Човек је највећа вредност, и стога човек мислилац треба да се занима њиме и његовом судбином.

Узимајући човека, односно људску заједницу као главни предмет свога интереса, филозоф — учитељ запажа пре свега моралне недостатке животне заједнице свога времена. — „Сви лажу један другога, — пише један руски мислилац из прошлог столећа, — и Бог зна до чега ће доћи. Опште развраћање и слабљење моралних схватања у друштву дошло је до огромних размера. Све зло потиче поглавито од угњетачког система наше власти, угњетачког у погледу слободе мишљења, моралне слободе, јер на политичку слободу Русија и не претендује. Чему то» Ко ће се наћи Русији у часу невоље ако се људима одузме људско достојанство 29)

Дубоко поимање вредности људскога живота и достојанства човекова, прожето истовремено великом љубављу према човеку и људској заједници, рађа неодољиву тежњу код мислилаца овога смера да људе поведу једном бољем, савршенијем, истинитијем животу. Сви они стога долазе као весници нових идеала,

9 Др. А. Базала: Повијест филозофије, св. 1, Загреб (1906), стр. 9. 5) Српски превод Б. Кнежевића — (0. Е. Задруга (1908 год.). %) Цит. по Др. Д. Стојановићу: Руски проблеми филозофије н религије 19 века — Хришћанска библиотека, књ. 4 и 5. Етр. 174. 23%