Učitelj

570 | Д-р Милош Ђурић

Као што се види, Семонид се, као и Хесиод (Послови и дани 100 и даље) жали што свакојаке несреће сустижу род људски, алио божанској правичности ни помена. Његов каталог болова тако је потпун — каже Плеј — да велики песимисти, Шопенхауер и последници, нису имали много да му додаду.“ Важно је из тога одломка истаћи ово. Док је у хришћанском учењу нада једна од главних врлина':, Хелени су, у прозорју свога размишљања, у нади више гледали неко зло него ли добро и утеху. Нада обмањује људе, и зато је Семонид одбацује. Тиме он, као и Хесиод својим схватањем Елпиде и Пиндар својим одбацивањем „дрских“, „узалудних“, „штетних“, „брзих“ и „празних нада“/“ претходи Демокриту, који ће казати: „Срећа је веома дарежљива, али непостојана; природа, међутим, довољна је сама себи. Зато је она са својим мањим али постојаним средствима јача од већих обећања наде.“'= Сличну етичку тенденцију има и елегички одломак:

Једно, најлепше, рекао је Хијанин: „Какав је род лишћу такав је и људском колену“. Мален је број људи који су то ушима усисали и к срцу примили. Јер свакога заокупи нада, која расте у срцима младих људи. Докле год човеку цвета цвет миле и слатке младости, њему је несташна ћуд и много се заноси оним што се не може испунити. Та није му на памети ни да ће остарети ни да ће умрети; и докле год је здрав, не мисли на немоћ. Луде су који тако мисле, а не знају како је кратко време младости и како се брзо примиче крај животу. Зато, кад знаш то, истрај до краја живота угађајући души свим оним што је добро (фрг. 29).

Оба наведена одломка чине добру фолију за Солонову елегију Себи (фрг, 1, ст. 35—70) и за Пиндарову молитву Срећи (07. ХП).

У круг разматргња нашег Аморгинца улази и жена, а то је поуздано сведочанство да жена у јонском друштву није играла незнатну улогу. Вешто цртајући типове женских карактера он претходи Теофрасту, Аристотелову ученику, који је у сачуваним Карактерима без правог реда, али фино оцртао 30 смешних или покудних карактера. Већ је Фокилид, видели смо, разликовао 4 врсте жена. Служећи се методом који потсећа на доцније физиогномичаре, Семонид разликује 10 врста жена: замрљана и нечиста води порекло од свиње, лукава од лисице, брбљива од кује, лена од земље, променљива од мора, јогунаста и прождрљива од магарице, пожудна, нељубазна и немила од ласице, охола од кобиле, ружна од мајмуна. Десета је од пчеле:

А ко њу добије срећан је. Само таквој нема приговора; од ње цвета живот и благослов расте; у љубави стари с мужем, пошто му је родила леп и дичан пород; одликује се међу свима женама, а божанска обасипа је дражест; она не воли да седи међу женама које воде разговоре о љубави. То су најбоље и најпаметније жене што их је Див икад мушкарцима поклонио (фрг. 7, ст. 83—93).

72 Н. Плејз Пег апике Реззтизтив, Ветп 1921, ра. 6. 71 На пр. Римљанима посл. гл. 4, 4—5; 8, 24; 12, 12; Коринћанима посл. ел. 13,13. 72 Упор. моју расправу Хесиод и грчка философија, Београд 1935, стр. 20—24, затим Соф. Ајанта 477 пи даље, Тукидида [1 45, УМ 103. 2 ртеј5 Ргаст. а. Уогзокгаткег П Ва, 19855, #г. 176, ре. 180.