Učitelj

624 Милош Р. Милошевић.

Либертово схватање диалектике, најјасније изражено у његовом разумевању бића револуције, упоређено са Хегеловом диалектиком, показује да се разлика односи на гледање у супротним правцима диалектичког кретања Апсолутног. Наиме, Хегелов поглед управљен је на сам историски развитак, у правцу његовог крајњег циља, који је у јединству, хармонији, равнотежи, систему, синтези, хуманитету, религиозном ауторитету важности културних тековина. Либертов поглед је окренут од и против историског развитка, у правцу његовог апсолутног узрока, који је у расцепу јединства, у нарушењу хармоније, равнотеже, система, синтезе, у одбацивању важности религиозног ауторитета, те он у томе разорном делању налази идеју хуманости! Хегел полази од апсолутности идеје, духа, ума и гледа на спољашњост, тј. на тековине историског развитка, на надмашну антитетичност, на целисходну диалектику, и у њима налази релативно, као што у њима налази антитетичност и диалектичност своје диалектике. Либерт напротив окреће се унутрашњости ума и ту налази Апсолутно, његову ненадмашну антиномичност, бесциљну диналектичност, бесциљну, слепу, сагорљиву диалектичку и антиномичну узрочност.

Оваквим својим учењем Либерт доиста чини оно што Хегелу замера да не чини: дубоко засеца у саму супстанцу ума, придајући му беспоштедно, немилосрдно трагичан карактер. Док Хегелово „филозофски подубљено, апсолутним сазнањем за0штрено око опажа свуда тиху узвишеност умно затвореног постања, које је поуздано у свој пути у свој циљ“, Либертово исто такво око опажа свуда оштру и непомирљиву противречност, те је по томе и само умно постање непоуздано у свој пут и циљ. И зато што се филозофско око Либертово показује одвећ удубљено, управо загњурено у узрочност животне диалектике и антиномике, оно се показује слепо за вредности постигнутих резултата историског развитка, за животну спољашњост, за пут и циљ умно отвореног постања. Зато Хегелова диалектика показује благо трагичан изглед, Либертова посве оштар трагичан карактер, те ко се стави под уплив Либертовог тумачења тока и смисла светског догађања, тај доиста мора у себе примити расположење немира и најзад мора стати у ред помагача немира, било помагача пером или делом, умом или вољом, или једним и другим начином.

Све наведено открива два противна гледишта на свет, која се поглавито разликују у схватању револуције.

Либертово гледиште — које се удубљује у апсолутно биће, те се ово замишља као слободно, аутономно, невезано, неограничено, чисто динамично, према релативном непроменљиво, према статици нетрпељиво — револуцију схвата као апсолутно биће, као суштаство, као нумен, са слободним и аутономним силама, које проистичу из воље и ума. По томе разумевању диалектичка метода, диалектичко кретање се налази међу непомирљивим, ненадмашним антиномијама. Стога је, по томе гледишту, револуција редовни догађај, који себе ограничава својом противношћу, еволуцијом. Еволуција је, према томе, нешто споредно и друго-