Učitelj

670 | Д-р Милош Ђурић

Другој саветује да се не горди накитом, јер младост и лепота брзо пролазе (фрг. 45). Трећу кори што није обукла хаљину каква јој доликује (фрг. 61). Четврту позива да се окити за празник, јер Харите се клоне девојака које не маре за љупкост и лепоту (фрг. 80). Сама пева о себи да се лако наљути, али се брзо стиша (фрг. 108), па тако и петој даје паметан савет: „Кад ти се у грудима запени гнев, савлађуј жестину језика“ (фрг. |26). Шестој обраћа пажњу на калокагатију, која ће бити врховни етички идеал Хелена: „Ко је леп, чиниће се очима да је добар, али ко је добар биће у исти мах и леп“ (фрг. 49). Што се тиче религиозно-моралних и социјално-етичких схватања, Сапфин двор Муза сасвим је у сенци хомерско-аристократског погледа на свет. Он страсно потврђује живот и сматра да је „умирање ружно, јер кад би оно било лепо, онда би и богови умирали“ (фрг. 137 Вегрк); у двору Муза не доликује плач (фрг. 109), а цени се уметност, јер она доноси спасење од заборава у потомству (фрг. 58 и 59).

Васпитна средства Сапфина тиаса била су игра (фрг. 93, Ат. Ра!. 1Х 189), хорско певање (фрг. 28, 13—14), соло-певање (роХла фрг. 98, 5; 32, 12), певање уз пратњу лире («обо Хогбрау хеАбухау фрг. 65, 11; 105), увођење у дела песника, на што указују многобројне митолошке алузије у њеним песмама и, најзад, певање властитих песама: „А сада ћу својим другарицама отпевати лепу песму“ (фрг. 11). Свима тим средствима служила се Сапфа да развије клицу и телесне и душевне лепоте у својих питомица. Лепота, с којом она радо удружује појам раскоша и сјаја (фрг. 6, 2; 42; 55 а 7; 65, 24; 90; 96, 12), била је идеал њезина тиаса, али је далеко од прецењивања богатства: „Богатство без врлине није неопасан сусед (фрг. 92), У епској традицији описивање женске лепоте открива дар оштрог запажања и финог песничког осећања с тачним наглашавањем оног што је за лепоту битно и карактеристично. Али, вредносни судови о телесној лепоти богиња и аристократских земаљских жена, дани у срећно одабраним епитетима, нису огледало индивидуалног укуса него израз традицијом утврђених претстава о теолошком а тиме и космолошком значају лепоте. Та конвенционална норма естетског осећања продужује се, додуше, и у лирици, али само као реминисценција; епске претставе о лепоти имају у лирском стваралаштву више арабескан значај. Еротска лирика изражава индивидуалније и присније осећање лепоте. Ту се више не појављује „сјајнока“ Атена, „златна“ Афродита, „златокоса“ Лета, „ружопрста“ Еоја, и остала женска лица с божанским и херојским нимбом, него Агалида, Атида, Аригнота, Гирина, Гонгила, Мика, Мнасидика, раскошно убаве, нежне и љупке девојке и веренице, које живе или су живеле у Сапфину тиасу, и које се одликују не само телесном него и унутрашњом, духовно-моралном, лепотом.“ Као

36 Упор. К. Јов) Сезслесће а. апикеп Рћиозорме 1 Ва, Тиблореп 1921, ре. 195. | 1. 97 Ј. МаћНег Рге Сезстесћје дет Азтенк т Апепит, |еђртр 1893, рр. 23– 34.

а