Učitelj

да ухвати цео живот. Живош се учи у животу, па се на шоме и васпштање зида. И ми немамо шта да лутамо и да тражимо нарочиту школу за грађанско васпитање. Ми ту школу имамо. То је народно просвећивање. А имамо и најкраћи пут до Рима: из куће у школу из школе у живош. Према томе ко мисли да васпита грађанина само у четири зида школска, значи да не познаје суштину грађанског васпитања. Као што греши и онај који мисли да може само ван школе и школских људи да ствара васпитаве грађане. Дешава се да такви васпитачи обилазним путем ван школе заведу масе устрану и доведу читав народ до катаклизме. А ми не желимо такве васпитаче. Наше васпитање које ми хоћемо да створимо нашим методама, хоће васпштаног, али у исто време п конструкшивног пи државошворног грађанина.

А пут за то је народно просвећивање, које смо ми одавно истакли као начело, које извире из школе и рачва се као зраци лампе или жиле питомих јагода. Људи су, истина, сви учитељи један другом. Човек не може ићи кроз шуму а да се не очеше о дрвеће. Али идући кроз шуму човек мора тражити макар оивичене путање да не залута. А то је за грађанско васпитање овај пут који смо ми изабрали: народно просвећивање, где ће се наћи све што се тражи и чивилук за сваку сшварчицу и рубрика за сваку цифру U свезнаност за свако незнање и свеупуш за сваку неупућеносш. Све донде, док не видимо нешто боље од тога на самом делу, ми не желимо да од готовине правимо вересију.

Како се наше просвећивање ширих размера за крајњи циљ грађанског васпитања спроводи ми то сви знамо, ми то сви радимо, који више који мање, ми смо о томе дали у своје време своје мишљење, своје нацрте и публикације кроз извесне организације. Шта све по томе може да учини организовано учитељство и о томе смо дали читаве елаборате. Ако се кадгод буде у већој мери пробудио тај интерес, ми стојимо увек на расположењу.

GUSTAV ŠILIH, MARIBOR

Državljanska vzgoja in državljanski pouk l

Kristalizacijska točka sodobnih pedagoških teženj je danes nedvomno življenje in iz nje izhajajoča zahteva, da bodi sodobna šola, življenjsha šola, to se pravi, ona naj bi bila sestavni del obdajajočega jo resničnega življenja, ne pa izoliran, resničnosti odtujen organizem, ki zapira oči pred perečimi problemi vsakdanjosti in trđovtatno sledi ali trađiciji ali pa namišljenim idealom. Gotovo, važni so iđeali in važna je tradicija, toda ne smejo enostransko določati šolske podobe.

V zvezi z življensko šolo je kopica vprašanj, katerih pravilna rešitev je možna edino v pravcu sinteze, izmirjenja, pa naj gre za mogočno razmahnjeni kolektivizem ali pa za umikajoči se individuali-