Učitelj

182

чито то чини у непознатим селима: „Ма, овде те сваки познаје, па и с најгорега да пођеш, ништа није; али, бре, човече божији, знаш ли ти колико то чини с куга идеш у туђе село — Бога ми!“ (МЦ; 21).

Многи пате што су им другови бољи, па их избегавају, наводећи за то често лажне разлоге. Младића кога мучи завист, вређају другови који неће да пођу с њим; он их брзо напушта и тражи нове другове: „Ја, бре, Бога ми, не знам какви су то другови. Саг из исто смо село и радимо у један дућан, па кад кажем да пођемо негде — они неће! Видим да ги је нешто криво на мене, а не знам зашто. Кад они кажу да идемо, идемо, а кад ја њи позовем — неће! Па, мајку му, кад смо другови, ми треба да си слушамо један другога. Неколико пут ги тако потерам — а они неће! Па, реко', будала ли сам да ве молим! Нећу ве од саг ни терам, ни ћу ви па пођем негде ако ме викате! И, ето, већ дуго време како ни ја њи, викам, ни они мене. Е, онај мали што је другар — да му се призна! Нема код њега: 'оћу нећу; чим кажемо: 'ајде, 'ајде, а не као они. Ево, ја сам с њега већ пет године и знаш како се слажемо! Нигде се не раздвајамо. Куд иде један, ту и други!“ (Осми младић од 19 година).

Они који себе потцењују и који имају телесне мане стиде се да пођу с бољим друговима; све им се чини да у њих гледају. „Ма како ћу, бре, куме, да искочим овакав — све ми се чини у мене гледају. Затој и не идем никад ни на оро, ни на сабор... Чувам си овце, говеду; на пладне си се добро одморим и такој“. (Девети младић, 19 година).

Има младића који материјално зависе било од својих другова, било од њихових родитеља, па су принуђени да пазе на сваки свој поступак да дотичног друга не увреде, Можда они и не воле да иду са младићем од кога зависе, али, да би му „ушли у вољу“, праве му „друство“, наравно ако он то жели. Они му се толико потчињавају да ће учинити и најгрубље ствари само да задовоље свог „газду“. Десети младић (22 г.): „Зар ти мислиш ја идем с њега баш што га волим! (Псује му мајку блесаву) Идем што морам. Зависим од њега, па ако му не пођеш по вољу, ће те клисне, па ће се пушиши Је л' сас мене беше још један другар, па нешто неје теја да послуша газду и он си га јутредан одма отпушти! Исплати си му лепо што је имаја да му дава — па га пушти. Ја си по тој још остадо), па се од таг још више чувам — стра' ме! После неко време, кад већ да се женим, ја си му отказа' и дођо' си дома“.

Многи су огорчени што им други одричу вредност; испуњени мржњом, теже да овима нанесу какву штету, да им се освгте. Због тога стварају групе. „Ма, слушај ме, човече ббжји! Све су то клинци за наш рачун. Једнога да удариш, онија се има разбегну — не мож“ ги нигде стигнеш! Скупили се њи', знаш некол'ко па се договорили да бију нас тројицу што ги преузимамо девојке. А, стварно, бре, човече божји, излудеше поједини девојчићи за њи. А ми па не давамо тој да буде, јер би то била највећа срамота, бре, човече, за нас што смо ми, видеће, старији, па ће