Učitelj

198 ——_—_—_——————————=—————————_—_——__

Идеји радне школе у Југославији не грози ова опасност. Она је идеал „педагошке левице“ у Југославији, али је истовремено и захтев, који југословенском учитељу поставља државно законодавство. Она је угрожена са једне сасвим друге стране. Њен највећи непријатељ је ауторитативан принцип нашег породичног васпитања, који је као отејај некадашњег племенског („патријахалног“) живота нашег друштва дубоко усађен и у душу нашег детета и у душу нашег васпитача. Једна учитељица са села, моја ученица, жалила ми се, на пример, како радна школа није за сеоског ђака, јер она један од основних принципа радне школе, принцип слободног питања од стране ученика, уопште није могла да искористи, пошто јој стидљиви сељачићи у почетку рада нису умели чак да кажу честито ни како се зову. Сва њена настојања, да је деца сама од себе нешто запитају, доживела су увек потпун слом. Одговор је увек био стидљиво оборен поглед и стиснуте усне. Другом приликом, пак, један одличан београдски учитељ ми се жалио да је радна школа бесмислица за наш народ, јер, кад је деци допустио слободу питања, она су се тако распричала да није знао шта да отпочне са њима, и они су га питала чак о таквим стварима, да је био у неприлици, шта да им одговори. Обадвоје пак, и сеоска учитељица и београдски учитељ, извели су закључак да се нешто ваљано може учинити са нашим малим човеком само одозго. Учитељ је ту да учи, а деца да слушају. Зашто је овакав закључак погрешан, није тешко уочити. Он, пре свега, не може бити тачан, јер полази од сасвим различитих почетних судова. Не може бити тачно да наша школа не треба да буде радна и зато што наша деца не показују ни трага иницијативе и зато што хоће да узму у руке, кад им се прилика зато пружи, сву иницијативу. Ово различно понашање наше деце, пре свега, може да се објасни исправно њиховим претходним васпитањем, и потпуно је неумесно објашњавати га немоћи радне школе. Сеоско дете не пита, јер на селу — саобразно ауторитативном принципу нашег некадашњег васпитања — млађи морају само да слушају док одрасли говоре („не говори, кад те не питам“). Београдско дете пита, јер његови еманциповани родитељи блистају од среће, што могу познанику или пријатељу у разговору показати, на основу оног што их је њихово дете питало, колико је оно паметно, јер они, најзад, уживају кад виде, како је оно збунило тетку, кад ју је питало баш то и то. — Прави став учитеља у првом случају био би: волети сеоско дете онолико, колико га воли београдски родитељи и дете ће тада морати да проговори. У другом случају би прави учитељев став био: не допустити да се иста питања понављају, настојати да се увек пита по строго утврђеном реду, а пре свега упослити и то много упослити то немирно и заиста каткад врло размажено београдско дете, јер када је упослено, када ради, када у београдским парковима гради куће у песку, или када у дому својих родитеља црта аутомобиле, чича Глишу и трамваје, то београдско дете је мирно, до невероватности удубљено у себе и свој мали дечји свет, и не пита ништа. Радна школа, као што показују довољно јасно ова два примера, није „стара школа“