Učitelj

201

вања у чијем се знаку крећу још и данас сва савремена педагошка схватања културних народа.

Особито запажене у цијелом свијету и врло значајне почетке словјенске педагогије налазимо код највећега словјенскога народа, код Руса. Лав Толстој, тражећи сврху својим животним настојањима, одлучује се да узгаја народ. Због тога путује двије године по Западној Европи и проучава народно школство и педагогију најистакнутијих народа. Проматрајући прилике тамошњих завода и школа констатује да је сам народ управо свагђе противан школи и да је осјећа као терет. То је противљење народа школи запазио у досто великој мјери и код Њемаца који су у то доба имали већ двјеста година организовану народну школу. Толстој налази да је тому разлог што је школа народу споља наметнута, јер се није органски развијала из народнога живота. То је полазна тачка његових педагошких настојања. Зато одлучује да ће настојати окб уређења школе коју ће народ сам природним путем организовати без икакве спољашње пресије, било на родитеље, било на дјецу. Тако постаје слобода дјетета и слобода васпитања — по његову управо образовања — основни принцип његове педагогије која је од чести преведена и на наш језик и приопћена 1895 и 1896 године у Напретку. Послије тога та је педагогија по више пута коментарисана у педагошким листовима што излазе у Југославији. |

Сва Толстојева настојања у његовој Јаснајапољанској школи полазе са овога стајалишта: потпун и трајан утицај на човјека може да изврши само оно чему се он подаје драговољно из своје унутрашње потребе, оно чему се он предаје по свом слободном избору потпуно, док све оно што му се силом намеће, против његове воље, он мрзи и зато настоји да се таквих натурених утицаја што прије ослободи. Треба узети у обзир да је то речено 1862 године, па да су се за Толстојев педагошки рад заинтересовали несамо Руси него и читав просвјећени свијет. Послије тога Толстојева корака почињу се у западњачкој педагогији јављати много одређеније пароле о слободи и радости дјетета, о спонтаном развијању његове продуктивне снаге и способности, о дјетету као полазној и централној тачки цјелокупнога узгајања и образовања итд. Но Толстој није таква педагошка схватања само теоријски набацио него их је он и проводио у својој школи, а то није дотада учинио још нико. То је управо било одлучно за оне утицаје што их је његова педагогија произвела у свијету. Мзасланик Министарства просвјете руске царске

владе констатовао је да је Толстојев практичан рад у школи врло

добар и успјешан, али да није у складу са његовом педагошком теоријом. Разлог лијепу успјеху није дакле у тој новој педагошкој теорији него је у Толстојевој личности. Потребно је истаћи да је Толстој као Словјен, као човјек податне природе и као човјек који због тога гледа живот сасвим друкчијим очима и према њему се сасвим друкчије односи и срцем и разумом, могао да то јасније запази неголи људи из оних народа и раса којима је цјелокупна борбена и радна снага сконцентрисана у отпору против. природе и у насилном савладању њезиних снага.