Učitelj

200

Та расположења дају нам и првога југословјенскога педагога (ако изузмемо хуманисту Николу Гучетића који је написао своје педагошко дјело талијанским језиком). То је Доситеј Обрадовић. Он је био под доста јаким утицајем натуралистичкога рационализма, али већ у посљедњој његовој, тако рекавши прелазној фази, познатој под именом просвјетнога доба. Мисао да се само просвјетом може да постизава животна срећа, одваја се већ доста од правога натурализма и навраћа педагошка настојања према национализму деветнаестога стољећа.

Данас, у доба појачанога, а на мјестима и претјеранога, или, још тачније речено, једностранога национализма, сасвим је разумљиво да се искоришћују све тековине савремене педагогије за изграђивање борбенога националног човјека. То значи да треба узгојити човјека којему је национални идеал врховни принцип живота и рада, принцип којему треба да се подреди и религија и морал, којему треба да се подреди и наука и привреда; уопће све чиме се човјек служи и управља на путу живота. Такав се национализам истиче данас код неких народа толиком снагом да је сасвим сметнута с ума она уравнотеженост коју треба узгајањем постићи, најприје у човјеку, а онда у његовим односима према природи, људском друштву и култури. Таква је уравнотеженост била педагошки идеал свију времена, како данас, тако и у давној прошлости. Кажу да је тај идеал васпитања истакао још Питагора као хармонију појединаца са породицом, друштвом и Божанством. Но упркос тога имале су идеје времена досада увијек јачу снагу од њега, и већма су привлачиле човјека него тај идеал потпуне хармоније. Оне су увијек повеле педагошка настојања својим путовима, и то понајвише зато, јер је човјек борбен елеменат, а тај идеал није борбен, нити сам по себи, а нити спрема човјека за онакву борбу каква се развијала међу људима кроз стољећа, и каква се очитује још и данас на свим странама свијета, без обзира на врсту и на висину човјекове културе.

Педагошка настојања у другој половици деветнаестога, као и на почетку двадесетога стољећа, све до светскога рата, респектовала су у већој мјери неголи данас споменути идеал унутрашње и спољашње хармоније, а једнако и значење свију узгојних фактора, па су стога та настојања и кретала путовима много умјеренијега национализма. Било је додуше и онда шовенских тежњи у свакоме народу, али оне нису нигдје могле да задобију официјелан карактер, нити у толиком обиму, нити у толикој снази као што се то дешава данас у неким културним земљама.

На таквим умјереним и оправданим основима почела се изграђивати словјенска, а и наша југословенска педагогија. Ова потоња развијала се код свакога југословенског племена понешто засебно, али углавном под једнаким утицајима и у истим правцима, а такођер у већој мјери и са једнаким тежњама. Може се са врло много оправдања тврдити, да је управо почетак словјенске педагогије много утицао код свију народа на западу Европе на онај велики преврат у схватању узгајања и образо-