Učitelj

309

појмом сублимације: нижи, потсвесни нагони (до) могу се не само гушити, већ се могу и сублимирати, тј. формирати, преображавати у више. Тако је мислила сва европска аскетика. Међутим, Фројд категоријално не разуме ово „формирање“, па према томе не схвата и сублимацију. Он не види, да је виша форма нешто апсолутно ново, нова виша категорија у којој је нижа у неком смислу „уништена“, у неком „сачувана“, а што је најглавније „подигнута“ на нови виши ступањ: 456 ашћеећођеп! Другачије речено, сублимирана, преображена, преостварена. Одржање нижег у вишем овде је извор заблуда, јер више никако не види. Процеси механизма и хемизма, на пример, одржавају се у организму у свој својој неприкосновености; ланци узрочности одржавају се у целисходном и слободном стваралаштву. Из тога се јавља саблазан да се призна како је организам само сложени механизам и да је слобода само комбинација узрока.

Рећи да је статуа само сублимирани мермер; љубав и религија само сублимирана сексуалност; наука, уметност и култура: само сублимирана привреда, значи поновити класичну погрешку. Она је сусређена у речи „само“. Наиме не само! Прва сублимација је стваралаштво, тј. стварање потпуно новог, раније не постојећег степена бића.

У Платона такве погрешке нема и не може бити: његов Ерос узвишава ка новим степенима бића и открива нове категорије живота: 1) Ерос, као фадо, продужење је врсте, рађање поколења; 2) Ерос, као поезија (стваралаштво) рођење је „деце Хомера и Хесиода“ и „царска вештина“, политика која ствара државу. Други степен Ероса претпоставља први, јер поезија, култура и држава претпостављају продужење врсте и смену генерација; али други степен је нови степен, нова категорија живота. Ерос се не задржава ни овде, он се трансцендира још више и открива неки новији степен: 3) филозофију, увиђање идеја; и овај степен такође претпоставља два прва, јер, да би се филозофирало, треба живети и културно живети, имати привреду и државу (како је то показао Платон у својој Политији). Али филозофија је апсолутно ново биће, нова категорија, по упоређењу са »Нипетег чипа Шеђе«, по упоређењу са економијом и политиком. Последњи транс, који предузима Ерос, јесте екстаза или транс у Апсолутно (како је то показао Плотин). Овде он налази нешто сасвим ново, »да5 сапх Апдеге«, што се ни са чим не може мерити.

Шта је то Ерос, ако он остаје ипак сам на свима степенима свога узвишења, своје сублимације» Разуме се, он не може бити идентификован са чулним нагоном, са Ибдо, јер то је његова функција само на првом степену. Ето зашто се Мо шири у Јунга до границе главне психичке енергије, енергије стваралаштва и фантазије.

Права суштина Ероса открива се у томе што је он тежња, у томе што изражава стремљење наше суштине, нашег најдубљег центра, нашег „срца“ које „куца на прагу некога двојаког бића“. Отуда двојакост и дијалектичност Ероса. Тежња је дијалектичка: она прелази од тезе на антитезу, она увек наилази на границу и