Učitelj

СОЕ прва ен И

них садржаја има и таквих који не само што не доприносе јасности, већ и отежавају разумевање, а усто многи од њих нарушавају и саму хомогеност садржине система. У таквом учењу, пре свега, треба тражити узрок, што педагогика ни до данас није обрађена као наука и што се њен положај међу осталим наукама не схвата како се жели. Међутим, писац вели, да „узрок тому треба тражити пре свега у традицији“ (стр. 7).

Доиста је традиција педагогике слаба, јер је слаб њен историски развитак и слабо јој је духовно наслеђе, које се врши на путу традиције. Али, томе узрок лежи у самој природи педагошког учења и још више у природи педагога, који место да испитују развој културнога духа човекова у разним временима и животним приликама, у разним генерацијама, слојевима и народима, и да тако различне појаве повезују у опште закључке о законитости васпитања, — место дакле да поступају биолошки, социолошки и културно-историски, они полазе од себе, од човека појединца, од „суштине бића човекова духа“. Па како ова полазна тачка чини један вечито решавани и никад коначно решени филозофски проблем, то се педагози никад не могу сложити у својим теориским назорима, те сваки заснива своју теорију, обарајући или просто игноришући оно што се пре њега утврдило или покушало да утврди. Према томе, узрок недаћама педагогике не лежи у традицији, како Младеновић мисли, већ узрок оскудици у традицији педагогике лежи у природи самое доданашње, па и данашње педагогике, тј. у природи начина њеног учења.

Таквим начином Младеновић оправдава „достојно место педагогике међу другим наукама“. Он то чини наводећи нечију (Фишерову) поделу целокупног научног сазнања (стр. 8), где се помиње и педагогика. Међутим, то није стварни доказ научности једне науке. Стварни доказ њене научности може бити само њена метода испитивања и излагања, у првом реду метода класификовања и дефиновања појмова, као и сама особеност предмета изучавања. То двоје, и треће метода поделе, метода излагања и склопа самог система педагошке науке оправдавало би „достојно место педагогике међу другим наукама“, а не то како је неки научник разврставао науке, па међу њих убацио и педагогику. Таква једна, више произвољна него на некој унутрашњој логичкој вези заснована, класификација исто тако нас мало може уверити У то, да према тако једној учињеној подели педагогика долази у посебне или опште духовне науке (стр. 9), ако она сама собом не покаже одлике, по којима се може овако или онако разврстати. Место дакле да се научност и подела педагогике сазна из саме природе њенога градива и учења, место суштине саме педагогике, Младеновић (као и други) већ за саму поделу педагошког система узима нешто педагошком учењу само помоћно, али не суштаствено, узима психолошку — место опште научну и филозофску: логичку основу, — узима „суштину човечјег бића“, место суштину филозофско-научног духа, која је у логосу. Зато вели: