Učitelj

201

Учитељ, господин учитељ, уча, даскал, сеоски учитељ, варошки учитељ, итд., све су то имена која се придевају наставницима народних школа. На јавним скуповима, зборовима и другим приредбама, када говорници хоће да покажу своја „висока разумевања“, чућете како се китњасто изражавају о учитељима, о њиховом позиву и њиховој просветитељској улози. „Бог да прости учитеља па онда родитеља“. — У групи сељака се налази и учитељ. „Е, брате, како ви излазите на крај са толиком децом, кад ја са оно троје код куће муку мучим.“ Вама се мора признати, додаје други, од оволицно ти треба да створиш човека. То су све гласно или у очи изражена мишљења. Али опште интимно мишљење, које се казује иза леђа, или у дискусијама није ни мало повољно за нас учитеље. |

Варошани говоре: Како можете да живите на селу Ја не бих могао ни два дана тамо да останем.

Нема човек друштва. Не може да се проведе. (Као да се они у вароши само проводе!)

Варошки интелектуалци сматрају да су учитељи, а нарочито сеоски, духовно много нижи од њих, ма да је свима познато да баш сеоски учитељи највише читају; више и од професора, а да не говоримо о адвокатима, лекарима, који време новцем мере, и другима поштарима, порезницима, полицијским чиновницима итд. Они сматрају да је наше село у свему заостало, па да су и они који у њему живе достојни сажаљења. То своје саучешће они са познатом иронијом исказују: „Лепо је у селу, тамо је мирно, пријатно, романтично. Благо вама! Ми по градовима погубисмо живце од бурног живота. А ви два сата пре, два сата по подне, па онда блажени мир.“ Али ипак завршавају: „у граду живи, а село хвали.“

А сељаци Непознавајући довољно луксув града, који их све исцрпљује завиде сеоском учитељу, кога при раду „не пече звезда,“ чека први, итд. Да би иронија била већа често пута говорим: десет месеци ништа не радимо, два месеца се одмарамо.

Питам дете, вели један сељак, зашто не идеш у школу2г „Отишао господин да прими плату.“ А после неколико дана: „ти опет ниси у школи» „Господин опет прима плату.“ „Чести месеци а плате велике и сигурне.“ „А наше: радиш а не знаш ко ће да обере. Па и кад обереш, опет није сигурно да ћеш ти да поједеш.“

Док је био привредни просперитет сељаци нису примећивали учитеље, који су тада били бедно плаћени. Али од када је ова економска криза, а народ запао у заиста тешку невољу, учитељ је стално на удару, јер је он ту, пред очима, и он долази сваки дан са њима у додир. А, и, политичари због јефтиних ефеката подјарују овај антагонизам.

Град нас понижава, а село нам завиди.

Али без обзира у коме се месту налазили учитељи раде. Њихов се рад често, чешће но и један други, и тајно и јавно оцењује. Те оцене њима дају и надлежни и ненадлежни, и компетентни и лаици.

Какав ти је господин» питају некога шврћу од 7 год. Дете се мало замисли, па онда одговара: добар је или није добар.