Učitelj

917

не одбацује кретање унапред, али избегава болесно ломљење прошлости. Бољшевизам има особине које су непосредно супротне хришћанској култури. Бољшевици проповедају мржњу према прошлости. Ова веза њихове душе не са будућношћу, већ са прошлошћу дивно је изражена у делима Н. Берђајева: они живе у мржњи према ранијем друштву и то не према његовим негативним установама, већ према живим људима; у мржњи према буржују, племићу, свештенику и филозофу — идеалисти. Мржња према живој индивидуалној личности јесте сатанско осећање: она се, по јасној Шелеровој примедби, прати завишћу када се посматрају добре особине противникове и злурадошћу када покаже своје рђаве црте. Такво осећање се никада не руководи високим мотивима. Код револуционара у основи осећања стоје личне увреде које су сишле дубоко у област потсвести: социјалне, породичне итд. трауме, повређено самољубље, властољубље, таштина и охолост. Ови мотиви су нарочито јасно изражени у владању бољшевика: рушење старога они врше средствима најстрашнијег насиља и потпуно презиру човекову личност; нови поредак којим хоће да обдаре човечанство они уводе против воље „људи“, охоло уверени да они боље знају шта је коме корисно. У своме владању они се руководе убеђењем да је „све дозвољено“ ради постигнућа постављеног им циља. Поглед на свет, који им је одрешио руке, јесте материјализвам и атеизам.

Дијалектички материјализам за бољшевике је подеснији од механистичког материјализма. Сусређујући сву своју пажњу на социјално — економске проблеме, они хоће да буду у својој области независни од природних наука (види, на пр., Рјазанов, стр. ХГ с.). Убеђење у променљивост свих степена бића, које се ослања на принципе дијалектике, чини од овога погледа на свет добро оружје за револуционарно рушење стварности (Познер, 30). Нарочито је подесна слобода од забране нарушити закон противречности. Ма какви били резултати бољшевичке привреде, ма како се разилазила њихова политика са њиховим сопственим идеалима, противречност се мора називати „животном“ и њихова акција се тако оправдава. На пример, бољшевици цепају СССР на мноштво аутономних националних република, вештачки култивишући језик и књижевност у народности које савршено нису склоне да своје национално развиће одвоје од Русије (као што видимо, у основи ове политике налази се циљ: „Завади па владај!“). Стаљин у једноме своме говору каже о томе, да је националним културама нужно да се развијају да би се слиле „у једну заједничку културу са једним заједничким језиком“. О држави, која је по марксизму увез експлоататорска форма организације друштва и коју треба потпуно уништити, Стаљин говори ово: „више развиће државне власти у условима који припремају услове за изумирање државне власти — ето марксистичке формуле... ова је противречност животна и она у целини отсликава Марксову дијалектику“ (види Познер, стр. 50).

Бољшевици не траже истину у филозофији, већ само подесно оруђе за постигнуће својих револуционарних циљева. Зато они, понављајући Лењина, хвале „партизанство“ у филозофији.