Učitelj

470 инв

у њима се свестрано оцртава душевни живот појединих типова. Својим описивањем и продирањем у душе претставника појединих сталежа и друштва Пушкин је у светској књижевности засновао уметнички реализам. Суштина Пушкинова реализма састоји се у тражењу искре Божје у човечјој души, у показивању добрих душевних особина и истицању мисли да развој тих добрих особина зависи од друштва, у коме се личност налази, од услова за живот. На тај начин се улази у социјално-економске проблеме, који долазе у књижевности место романтичарских политичких питања и снажних — борбених личности.

То је онај реализам, о којему је писао Тома Масарик крајем деведесетих година прошлога века, позивајући чешке писце да се угледају на руске песнике, а не на германске и романске натуралисте.

Друго историјско Пушкиново дело „Бакрани коњаник“ јавило се као одговор на познати Мицкевићев спев Оладу (Дедови).

Мицкевић је у овом спеву сконцентрисао све, што се могло рећи против историјске форме руске државе. Мицкевић је у име хришћанства осудио правац европскога живота, поглавито то, што је Европа од Вестфалскога мира, заборавивши на слободно развиће човечје и народне душе, направила од државне моћи идол, клања се грубој сили, богатству и материјалном благостању. И Петар је, мисли Мицкевић, једна од тих европских снага, која ради у том правцу. Зато он види у „Бакраном коњанику“ само спољашњу (силу, оличење насиља, па је, и нехотично, на уста Ољешкевића изразио и омаловажавање народа, који је створио руску државу.

Пољски научник Трећак у својој студији »Медлапу јехалес Ризхкта« ЗУшдуштп ројеписхпе (Кгакбу 1900( казао је да су „Бакрани коњаник и Одаду“ дозивање двојице највећих словенских генија по једном од основних питања људске заједнице, наиме по питању: да ли је дозвољено зидата личну и општу срећу на несрећи другога»

Пушкин је више пута истицао мисао да се лична срећа не сме зидати на несрећи другога. У „Бакраном коњанику“, у вези са тенденцијом Мицкевићева спева рОладу и успоменом на Петра Великога, реформатора и револуционара, који је и свој живот жртвовао у име заједничке среће, каже да су жртве при изградњи Петрограда биле неизбежне при окретању точка историје. Али оне нису плод себичне и зле воље Петрове револуционарне снаге, јер је Петар Велики, како га Пушкин оцртава у „Полтави“, народни витез, који употребљава своју снагу на служење своме народу и на осигурање му боље будућности. |

Пушкин у „Бакраном коњанику“ изражава саучешће несрећном Јевгенију, који осуђује Петра Великога за то, што је саградио Петроград, у коме за време поплаве (1824 год. нађоше смрт његова драга браћа. Али се он не слаже са Мицкевићем у томе, да је руску државу створило јунаштво невоље, дух слепе ропске покорности; не, каже Пушкин, створио ју је државнички инстинкт народа; није она фетиш грубе силе, већ моћно средство за разуман и срећан живот. >