Učitelj

школе. Настава, заснована на индивидуализацији, стапа се уједно са васпитањем појединца за целину и за добро целине. И индивидуализација уноси у школу динамизам. Она чини крај окамењености разреда, претвара разред у динамичку и прирођену заједницу која је диференцирана према способностима, циљевима и потребама појединих ученика. Животна динамичност је ту дата у супротности „индивидуализација – социјализација"' која се манифестује у дискусијама и у искоришћавању средстава колективног васпитања.

Последица индивидуализације за даљи напредак дидактике је потреба да се до детаља проуче наставни процес, детаљи градива, потреба да се проведе нов избор наставног градива и његова диференцијација према групама деце различите обдарености и различитог радног капацитета, избор градива који ће водити рачуна о структури социјалног живота и савремене културе с нарочитим обзиром на потребе демократије у смислу Рићодтод дезја „много о малом“. То гесло доводи до консолидације школског рада, до рестринкције наставног градива а истовремено до богаћења садржине, до дубљег продирања у суштину ствари и друштвених творевина. То плодно гесло значи мир у раду, као што се индивидуализацијом укида превласт времена а школа испуњава радом који деца радо врше.

Радна школа, тако схваћена, не значи ипак да деца само пролазе кроз разне занимљиве активности, како су то претстављали присталице активне школе. Радна школа је у том погледу школа живота. Она се стара да се посао доврши и води рачуна о резултатима извесног рада. То се изводи контролисањем напретка у учењу и мерењем резултата. Контрола и што је могуће најобјективније мерење јесу захтеви што их поставља правичност према појединцима и целини. Контрола омогућава исправке, засноване на детаљној дијагнози.

Закључак: Идеја јединствене диференциране радне и друштвене школе је велика замена слободне и активне школе. Она директно проистиче из захтева да се образовање и васпитање демократизирају. То је идеја општечовечанска, светска, али стоји у служби чехословачког народа, остварује се напорима чехословачког учитељства које на њој ради са пожртвовањем и идеализмом. Али тај идеализам није само игра великих речи. То су велика дела која израстају из рада на остварењу конкретног циља. Такав рад претставља најбољи патриотизам. У том великом покрету дидактика није више нека врста талога педагошке науке, који се даје у виду популарно писаних и речитих приручника, већ она постаје органски саставни део педагогике. У томе и лежи значај и актуелност задатака нове чехословачке дидактике. Ти задаци нису нешто готово, пред нама се отвара радосна перспектива даљег развоја наше дидактике. Зато ваља на тим основима истрајати и даље радити.