Učitelj

литетом народна Ђевђелијске области износећи) с једне стране у друштвеној обичајној структури врло строгу и до последњих тан“ чина у међусобним односима изведену патриархалност, а с друге стране бележећи сеоски колективизам у јурисдикцији и одбрани.

Али често на истоме послу видимо окупљене етнологе, карактерологе и етнопсихологе, и њихов рад по правилу у основама својим слаже се. Тако, после обимнога дела о Буњевцима, етнолошка дела д-р Јована Ердељановића о Црној Гори и њеним племенима испуњују у многоме она места која су остала празна на слици црногорског етнопсихолошког типа коју нам је Цвијић оставио. — Овоме типу извлачи његове главне црте, као што смо видели, и Герхард Геземан у горе наведеној студији, употребљавајући новосакупљени ' анегдотски материјал о Црногорцима. — Симо Шобајић је у својој књизи Црногорци (Београд, 1928) пружио још једном нарочито јасан цвијићевски психолошки портрет народа у коме је поникао. — Међутим, новост коју собом доноси књига Николе Ђоновића Рад и карактер Црногораца (Београд, 1935) јесте у исправљању оних карактерних црта које су од Цвијића па све до Геземана сматране као основне у црногорском духовном ставу, наиме црте „не радништва и херојства“. Ђоновић доказује да је тачна црногорска небрига за ситне напоре, али да је зато, напротив, Црногорац наклоњен великим и тешким радним подухватима и обдарен за њих, тј. да је и у питањима рада задржао свој херојски став. Црногорски печалбар, немаштином отеран са свога огњишта у свет, не хвата се никад ни лака ни ситна посла, већ увек најтежега као што је на пример рударски. Овде би се у ствари радило о коренитој једној етнопсихолошкој промени насталој под упливом нових економских, друштвених и историских прилика. .

У. прилог етнопсихолошком правцу, који Цвијићев рад продужује, ишла је наша психолошка наука и онда кад је испитивала наш народ без обзира на чисто етнички моменат. Тако д-р Борислав Стевановић, професор Универзитета, испитујући. развој дечје интелигенције код нас, морао је извршити „ревизију“ Бине-Симонове скале2г“) и тиме већ донекле пружио извесну техничку базу за интелектуалну диференцијацију нашег јужнословенског етничког комплекса од других народа.л%) Па тако и кад је д-р Светомир Ристић, професор Више педагошке школе, у својој књизи Душевни покрети у нашем народном песништву с обзиром на Хомера, Данта и Шекспира (Београд, 1920)8') подвргао компаративној психолошкој студији изражајно богатство наше народне поезије, узете уопште, следио је закључак о изванредном изражајном поетском дару нашег народа. Јер, у овој књизи је он испитао са колико тачности и снаге народни певач описује емоције страха, гнева, жало-

2) Нешто о духу и менталитету нашег народа око

Ђевђелије, — Гласник Етнографског музеја у Београду, 1928. |

2 Развиће дечје интелигенције и Београдска реви зија Бине — Симонове скале, — Посебно издање Срп-

ске краљевске академије, књ. СП, 19834.

з.) Видети такође његову књигу Мерење интелигенци 1е, Београд, 1937.

81) Видети такође предратни естетскопсихолошки оглед истога писца Четири српске народне песме, Београд, 1913.