Učitelj

шта више расписало 10.000 круна за најбоље омладинске списе и 10.000 круна за илустровање тих књига, које би морале бити патриотске садржине. Министар Св. Прибићевић је покренуо исте године државни омладински лист који је требао да подигне одушевљење поколења и који би био као неки наставак Змајевог листа „Невен“. Такође се почело будити интересовање и у погледу друкчијег васпитног смера омладинских списа.

Бржи развој живота, конкретност свега што нас окружује, тежња ка истини, све је то узвитлало стварање нарочите врсте 60раца за нови смер у омладинској литератури. Отпочео је отпор против списа који не претстављају стварни живот и који у својој фантастичности само плаше децу. Мако је, кажу, васпитна настава отклањала страх, у омладинским књигама још је постојао. Оживео је захтев за срчаном на место заплашене деце, захтев за истином и за укидање мрачњачких закона. Дете не треба да плови по магловитим сферама већ да увек осећа истинско тло под својим ногама. Неки од тих бораца за истину у својој ревности захтевали су бескомпромисно отклањање свега што се приближује имагинарном свету, па су били убеђени да је томе свету довољна накнада у тврдој земљиној кори. Мој задатак није у полемисању и натурању свога субјективног мишљења о томе, него у описивању што објективнијег развоја омладинске књиге с обзиром на поратно доба. Међутим ипак налазим за потребно да са неколико реченица изнесем своје мишљење о томе.

Гете је рекао једном: „Бедав је човек на коме је глава све: Сумњам да би суха истина могла накнадити оно што захтева унутрашњи живот детета. Има бајки две врсте. Једне бајке негују фатализам а друге уздижу вољу до борбе и победе. У првима је моћни свет који казује при своме постанку како је човек прадоба покушавао да нађе везу између унутрашњег и спољашњег живота. Тежак је тај свет, страхотан, занесен вером у свемоћ зле судбине и у немоћ слабог човека. У другима пак живе јунаци који пркосе свима невољама. То су предања у којима је човек изразио оличење своје сопствене срчаности. Те јунаке љуби дете из свег срца. Да ли су бајке ове врсте заиста штетне по васпитање детета2 Да ли стварају такве бајке заиста плашљиву а не срчану децу Да ли је заиста немогуће да би проблем судбе постао проблем наше моћи и способности»2 Мени се чини да облик није важан, него је важно све што подиже нашу вољу до борбе, а неважно, штетно и без живота оно што ту вољу убија. Стога је од вредности бајка, ако садржи све те особине, важна је, јер дечја душа жуди за њом, важна је и за нас јер казује некадашње народно мишљење, народну душу, те је онда и израз свога времена. Године 1925 је Ф. Котник издао збирку корушких народних бајки, које носе прави народни колорит са ознаком извора и објашњењима. То је била можда прва збирка уређена смишљено тако, да покаже расположење народа у часу кад су бајке постале, и тако да не може шкодити дечјој души. |

Доцније су неки наши списатељи ишли још даље. Изразу нашег времена дали су облик бајке. У њој су најлакше пластичним бојама оцртали тежњу и стремљење човека који се мучи, који чезне за сунцем и срећом. Мрзелов опис Трбовља не би у друкчијем облику тако дубоко одјекнуо у нашим душама.