Učitelj

297

Заштита школске деце. Захваљујући релативно активнијој сарадњи појединих учитеља, нарочито у току ове деценије, као и устројству школских поликлиника, социјална и здравствена заштита школске деце нешто је боља, ма да је и она далеко од пуне и истинске опште социјалне и здравствене заштите све наше деце школског доба.

Низом анкета, вршених прво у име Савеза градова и доцније у име Уније за заштиту деце, утврдио сам велики квантитативни дефицит дечје исхране. Тај се дефицит манифестује у хроничној изгладнелости и градске и сеоске деце. Највећи број недовољно исхрањене деце долази на децу предшколског доба, нарочито на децу од друге до шесте године старости, али је проценат хроничног изгладњавања и школске деце такође несразмерно велики. Према резултатима анкете, коју сам вршио 1985 и 1936 год. у име Савеза „градова, проценат потхрањене“ школске градске деце износио је (1934/85 г.) у: Скопљу 14%, Марибору 14,9%, Винковцима 15,6%, Сремској Митровици 17%, у Суботици и Травнику 20%, Петровграду 25%, у Београду 30%, итд. да би се у појединим нашим градовима попео до 50% и 60% од свих ученика основних и грађанских школа (Карловцима, Пожаревцу, црногорским варошима итдД.)..

Нарочито је исхрана школске сеоске деце врло слаба. Главна им је храна: комад гњецаве проје од кукурузног брашна. Уз ту проју иде, где се има, по парче тврдог сира или мало лука. То је све. Са тиме школска сеоска деца проводе од јутра до мрака, јер преко подне не иду због удаљености својим кућама. Питање организоване комуналне колективне исхране све сеоске школске деце у самој школи — то је једно од елементарних питања за правилно фундирање њиховог организма. Колико је питање исхране сеоске деце и акутно и судбоносно види се и из статистичких закључења створених на бази анкета које сам (у име Уније за заштиту деце од 1-41Х-1937 до 1-1Х-1938 год.) извршио у 1840 сеоских општина. У тим анкетама, где сам под појмом потхрањене тј. слабо храњене деце обухватио прво случајеве са недовољном количином хране, а друго случајеве са неодговарајућом каквоћом хране, на пр. само недопечена проја, без млека, без белог мрса, без куваног поврћа, без меса, без масти, без воћа итд. — утврдио сам, да проценат тако слабо храњене сеоске деце прелази просечно за све анкетиране општине 54%, а код велике већине сеоских општина и много више, као на пр. у општинама: Ново-Бановачкој (срез Пазовски) 57,8% од све деце; Класнићкој (срез Глински) 58,1%; Девет Југовића (срез Грачанички на Косову) 59,8%; Посушкој (срез Љубишки) 646%; Јужно-Виничкој (Кочански) 67,7 %; Пушћанској (Загребачки) 694%; Сеново (Брежички) 72,6 % ; Тремничкој (Неготин на Вардару) 737%; Полимској (Андријевички) 73,9%; Слатинској (Качанички) 744%; Селници Об. Драви (Мариборски леви брег) 75,6%; Струговској (Битољски) 76,3%; Силби (Преко) 77,9%; Црнајској (Поречки) 78,0%: Горњо-Рахићкој (Брчански) 82,8%; Бучићкој (Травнички) 83,1%; Габровничкој (Заглавски) 84,5%; Дубичкој (Костајнички) 85,5%; Његушкој (Цетињски) 87,9%; Орланској (Лабски) 89,0%; Туларској (Прокупачки) 92,8% ; Мавровској (Горњополошки) 92,9%; Оглађенсвачкој (Подгорски) 94,9% ; Гојбуљској (Вучитрнски) 95,2%;