Učitelj

Проучавајући кретање смртности школске деце по бановинама (у раздобљу 1932—1936 год. закључно) утврдио сам, да је нарочито висока дечја смртност у оним бановинама где је животна беда највећа а заштита школске деце најмизернија.

На пр. смртност деце из основне школе (од 6—10 год. живота) креће се:

Смртност школске деце по бановинама: (просек за проучавано раздобље 1932—1936 год.)

шиити иенифии управе наиве: мин зе тиран вече еден именица“ умирит патарени мечем ПЕРУ ПЕЛЕ На 10.000 | На 10.000 живорође- |умрлих граБАНОВИНА них умрло |ђана било је је деце од |деце одбдо 6—10 av a 1 Бод 10 год.:

Дравска 131,5 209.6 Савска 1517 236,2 Управа гр. Београда 152, 8 2170 Приморска 1755 3415 Дунавска 182,2 260,0 Вардарска 199; 2 397,1 Зетска 2025 403,8 Моравска 217,2 417,4 Дринска 232; 6 490,9 Врбаска 258, 8 534,1 укупно Југославија 192,6 346,2

o Byrapcka 180,0 340,0

а Грчка 170,0 340,0

5 Јапан · 150,0 260,0

· итд. ИТД.

Ова несразмерно висока смртност деце из основне школе најбоље документује моје тврђење, да наша деца оскудевају не у урођеној животној виталности, него у социјално-економским и хигијенско-културним условима за живот! Њих не убија нека дегенерација наше „расе“ него нерационална и слаба исхрана, нездрави и мрачни станови, прерана експлоатација њихове нејаке радне снаге (нарочито на селу), осуство сваке хигијенске културе, једном речју пуна животна беда наше друштвене средине.

Зато је заштита деце по превасходству социјално-економски проблем. Дечја заштита не може се одвојено решавати него једновремено и упоредо са станбеним проблемом, са питањем рационализације народне исхране, са школским питањем, са подизањем пољопривредне продукције, са уређењем радничких питања, са правичнијом поделом пољопривредних газдинстава, једном речју са подизањем општег стандарда живота сиромашних маса и градског и сеоског становништва. Посебно решавање питања заштите деце претставља само једну ефемерну палијативу без дубоког социјалног ефекта...

Учитељ 20