Učitelj

који је учитељевао у Добрици (у Банату) од 1846—1884. Кад је Константин Данил, познати наш банатски сликар и иконограф, сликао иконостас добричке цркве помагао му је у послу Николић и усавршио се толико у сликарству, да — иако га никад није систематски учио — да је почео самостално да слика, већином иколе и портрете и оставио је око 250 довршених слика. Његов син издао је 1895 у књизи „Српски сликари“ низ његових чланака о Данилу, Чешљару, К. Арсеновићу и Завишићу, што су раније излазили у „Застави“. Ови „врло лепо, умно и топло писани“ чланци су „драгоцени прилози за историју српске уметности; то су први покушаји да се да једна монографија о ком српском сликару“ (В. Петровић).

Најкрупније име на овом подручју је свакако истакнути хрватски сликар Мирко Рачки (1879), који је учитељевао у Шчитарјеву, а онда учио сликарство у Прагу (код Буковца), Бечу, Венецији и Минхену. Он је познат као илустратор „Божанске комедије“ (слике из овог циклуса налазе се у Фиренци и Загребу), илустровао је „Смрт Смаил-аге Ченгића“ по поруџбини Матице Хрватске, а бавио се и графиком. Знатније слике су му: Град Дис (у Шросмајеровој галерији), Франческа да Римини (Градска већница у Загребу), супрапорт и унив. библиотеци у Загребу итд. Излагао је у земљи и иностранству. Осим њега имамо Анку Бестал (1861), која је свршила учитељску школу, неке течајеве Обртне школе у Загребу и женску сликарску академију и школу Отона Волфа у Минхену. Излагала у Загребу и иностранству (Лајпциг 1914, златна медаља), а била наставница цртања у средњим школама загребачким.

Код Срба имамо вајара Стеву Адамовића (1878), који је учио препарандију у Сомбору, отишао на Академију ликовних уметности у Брисл (1906) и тамо 1910 добио велику медаљу Краља Леополда за 3 скулптуре: Физичка и морална питања, Света песма и Болесно дете, те сликара Стевана Милосављевића (1881—1926), учитеља у Омољици, у Банату (1900—1904), који је 1904/5 свршио школу за наставнике цртања у Пешти, а од 1905—1908 учио код проф. Хабермана у Минхену. Радио акварелом и пастелима, цртао уметничке карикатуре (нарочито за време рата на Солунском фронту велик број војничких карикатура). Био члан „Ладе“ и излагао на њеним изложбама. Сликао махом пејсаже, портрете, типове и студије. Значајнији радови: „Портре Пољакиње лекарке“ (1917) — у Варшави, „Краљ Петар на положају“ и „Бугарски ровови“ (обе из 1919), „Сунчан дан“ (1920), портрети г-ђице Живковић, Д-ра Шамбека и аутопортре (све из 1921, пастелом).

Словенце заступају: сликар и графичар Франц Стипловшек (1898), који ради под утицајем немачког експресионизма и браће Краљ (портрети у уљу, две мапе оригиналних дрвореза „Стари Марибор“) и Метод Петернељ који се бави сликарством и кипарством, а нарочито лепо ради интарзију.

Врло вероватно да би се и овде нашло још много спомена вредно име из редова оних учитеља који су раније положили испит за наставнике цртања или свршили отсек за вештине у Вишим педагошким школама па су данас наставници цртања у средњим школама, али нама су о том недостајали подаци.