Učitelj

винил 669'

ведник начела страдања и љубави према свима који су на доњим степеницама друштвених лествица. Средину богатих људи списатељка изображава упоредо, као оквир широке слике света животом угњетаваних људи. Проблем јунака, који јаком вољом и упорним радом себи пробија животни пут и тежи заједничком добру, одређује како сиже њених оригиналних производа, тако и одабирање стварнога материјала за њено превођење и обраду (Т. Вуд: „Породица Чанинга“, Крокет: „Клег Кели“, М. Твен: „Финови доживљаји , Бичер-Стоу: „Чича Томина колиба“ (потпун превод). До револуције књиге Аненскаје служиле су за „језгро“ сваке школске библиотеке.

п. В. Засодимски (1843—1912) познат је због јасне и намерне тенденције у својим производима. Али његова проповед је пуна садржаја и односи се на најважнија питања човечанскога духа: то су мисли о несавршенству света и страсна жеља за срећу и добре свега што живи, тежња да се милују и огреју сви несрећни и унижени. Уметничка страна његова стваралаштва није много висока, уметнички лик пати понекад од слабости, ати писац је искрен и од првих страница својих књига убеђује свога читаоца у то. Многи његови производи дуго ће остати у руској литератури за децу и служиће формирању дечје душе и срца, упућујући их на све што је лепо. Такве су, на пример, његове приче. „Черкези“, „Тужна животна историја“, „Високи татарин“, „Угљарева кћи“, „Риналдова срећа“, „Шах Надар и мудрац Али-Кирим“; зборник „Светлост и сенке“. -

А. Н. Аненскаја и П. В. Засодимски претстављају у литератури за децу народњачку струју · ..

5. Бајковита литература

Бајке су одавно служиле као материјал за дечју лектиру, али су се већ у веку просвећивања неки писци и педагози негативно према њима понашали. У Русији је против народних бајки и њихова подражевања врло ватрено иступао В. Бјелински, а тако исто и Ф. Тољ, један од првих теоретичара руске литературе за децу, који је писао шездесетих година 19 века. Почетком 20 века Ц. П. Балталон и Ј. А. Јелачич, довољно ауторитетни познаваоци теорије дечјега читања, такође су иступили као противници бајке.

Али бајке су имале и одушевљене заштитнике. Преко потребно: је поменути К. Д. Ушинскога (1824—1870), једнога од чувених руских педагога, В. А. Жуковскога, А. С. Пушкина, Л. Н. Толстоја, који су користили ову форму у читавом низу својих производа. | В. Чехов, савремени педагог, танани и дубоки познавалац књижевности, тврди да већина народних бајки може бити усвојена и преживљена само у детињству. „Чим дете почиње да се игра, оно само свој живот преобраћа у непрекидну бајку, где и оно само и сви. предмети око њега добијају живот и постају личности. Зато су народне творевине тако блиске и схватљиве детету. Али народ је унео у своје бајке још и огромну количину врло финих и дубоких посматрања о природи и животу, и резултати овога хиљадугодишњега искуства неприметно се предају деци преко бајке, које дете неприметно памти и постаје духовни син свога народа. Дете воли то, што-