Učitelj

они све више наилазе на задатак да се сазна „жива“ стварност, којом се бави метафизика идеал—реализма. Међутим, од Кантовог доба филозофија стоји пред овом алтернативом: или постоји интуиција као непосредна контемплација предмета у оригиналу, — онда је метафизика могућа; или интуиције нема, како то тврди Кант, онда би се морало с њим заједно признати да метафизика, као наука, није могућа. Осетивши потребу за метафизиком, руски трансцендентални филозофи почињу да се оријентишу према интуитивизму, те развијају учење о многим врстама искуства и сазнања, одн. теорије о практичној интуицији, поред теоријске интуиције. Тако на пр., Г. Гурвић и С. Гесен (рођен 1887 год., бив. професор универзитета у Томску, сада унив. професор педагогике у Варшави) тврде да се у моралној и уопште у практичкој активности постиже нарочита врста докучивања стварности, које они зову „волезренје“ (МШепзећац). Гурвић такође употребљава израз „"шЕшноп уоншуе".

В. Сеземан (рођен 1884 год.; бив. професор универзитета у Саратову; сада унив. професор у Ковну) разрађујући учење о мношству врста искуства, разликује предметно сазнање, ЕгКкепп 55) и непредметно знање, УУ!азеп. У предметном сазнању постоји супротност између субјекта и објекта, отстојање између онога ко сазнаје и онога што се сазнаје. Друкчији карактер има непредметно гледање духовног бића, на пр., оно које се остварује у моралном, религиском, естетском и сл. искуству. Ту нема подвојености субјекта од објекта: ту постоји „учествовање“ субјектово у религиској, моралној, естетичкој и др. стварности која се проживљује; датост феномена ове врсте јесте датост доживљаја који су нужно везани са самосвешћу и „самосазнањем“. Такво познавање доживљаја „у свом примарном облику никад не може да постане сазнање формирно у појмове“ (211 с.).

Предметно сазнање у појмовима има универзални карактер, али је отргнуто од стварности (од бића), тврди Сеземан; оно подвргава биће перспективном деформирању (333); непредметно знање зароњено је у реално биће (у стварност), али нема универзалности. Апсолутни идеал сазнања могао би се постићи само у апсолутном самосазнању, где би била уклоњена трансцендентност између субјекта и објекта: биће би се откривало у целокупном свом јединству. За нас, ограничена бића, овај је идеал неприступачан; наша ограничена самосвест може да нам служи само као ослонац и полазна тачка за знање о егзистенцији (Разет) стварности, док ради сазнања какво је биће, на који начин егзистира (Зозејп), потребно је предметно формирање искуствених чињеница. Филозофија, откривајући преко самосазнања недостатке предметног сазнања, потстиче нас да што више прекорачујемо границе њихових стајалишта и да увек освајамо све новија непредметна стајалишта (343 с.). Тако се збива наше кретање према идеалу апсолутног сазнања. -

О том истом приближавању идеалу савршеног сазнања врло оригинално говори Ф. Степун (рођен 1884 год.; 1925 до 19835 год.

ж) Од рус. речи: вола. (= воља) и зренје (= виђење, гледање); дакле, виђење вољом, тј. сазнање уз учешће воље. Прев.

најави (да давати О дата _-). __

Ма о