Učitelj

овде јавља, тиче се тога, постоји ли у погледу историје културе, с једне, и педологије, с друге стране, довољно строго научног материјала да би се утврдиле сигурне паралеле између понашања људског друштва у неком периоду и понашања детета у некој години. На то питање морамо одговорити негативно. Јер ако чак и допустимо да су у историји културе поуздано утврђени ти периоди кроз које је у своме развитку прошло човечанство у сваком случају питање о владању и психологији друштва у неком од тих периода је најтеже, и још очекује дубока испитивања у тој области. Она још чека свога Коперника, који би поуздано утврдио периоде развитка детета и дао њихову систематску карактеристику. Ето због чега биогенетички принцип, који би се морао потпуно базирати на фактима историје културе и педологије, при савременом стању и једне и друге науке, не претставља ништа друго до једначину с две непознате, и стога све паралеле које се покушавају да утврде између развитка детета и развитка човечанства нису ништа друго до аналогије и као такве, носе у себи све недостатке својствене тој врсти извођења закључака.

Можемо се запитати: на који се дечји узраст односе сва упоређења његова с дивљаком> И у томе питању не налазимо никакву сагласност између појединих аутора: једни истичу да се разум двогодишњег детета може упоредити с умом виших животиња, трећа година одговара прецима који су живели пре сто хиљада година и који не поседују још ни свест, ни говор, и тек трогодишње дете има извесне везе с дивљаком. Други аутори сматрају да је тек седмогодишње дете блиско дивљаку, јер се код детета прво јављају питања о пореклу, чији протопит код дивљака претстављају митови. Трећи аутори, најзад, упоређују дванаестогодишњу децу с дивљацима због њиховог непрактичног односа према појавама узрочности. Према томе, не постоји никаква сагласност између појединих аутора по овоме питању, и сви ти закључци не заснивају се на строго повереном фактичком материјалу, већ на простом умовању.

Али није само то. Све истакнуте многобројне сличности између детета и дивљака, чак и кад те сличности не вежемо, за одређени дечји узраст, не налазе ни најмање признања, и готово у сваком тврђењу једног аутора постоји негирање другог. Тако, указана слична црта између детета и дивљака — радозналост у врло великом степену развијена је код деце, а да је врло слабо развијена код дивљака. Отсуство памћења, заборавност, по експерименталним Степенсовим подацима, ни најмање нису својствени дивљацима, јер су бар деца црнаца показала да у погледу памћења за 18% стоје изнад деце белаца. Недостатак посматрачког дара и неспособност распознавања природе Фрајденталем у основи одбацује, и дивљаци у погледу познавања биљног света сто је изнад просечног белца. Сиромаштво језика дивљака, које се упоређује с истим сиромаштвом дечјег језика, при стварном испитивању језика дивљака показало се као потпуна предрасуда: један пример истиче да речник трогодишње деце има отприлике 300 речи, док речник дивљака износи 40.000 речи, — само ова чињеница већ довољно