Učitelj

тања не може се одржати, јер се између материје и енергије не може поставити граница ни у природи уопште нити код човека, пошто у природи нема нигде јасних постављених граница.

Творац огледних школа у Југославији, г. Драгољуб Бранковић, инспектор Министарства просвете, говорећи у својој „Психологији“ о психофизичкој енергији у младости и старости, тачно констатује: „Полазећи од оваквог схватања дечјег душевног живота, ми утврђујемо вечиту урођену узнемиреност, вечити покрет ка усавршавању, вечито психофизичко кретање које никад не престаје до смрти. ИМ заиста, тамо где се живот налази у непрекидном порасту и покрету, активитет је потенциран до максимума.

Детињство троши своју енергију у много праваца. Оно претставља онај период живота када је најинтензивнији рад те реактивне снаге бића, које расте и које се развија. Зато се за доба детињства и младости не може наћи бољи израз од тога Бранковићевог: вечита психофизичка узнемиреност, вечито психофизичко кретање. Знајући да психофизичка енергија није иста у младости и старости, нити је психофизички покрет у та два раздобља човекова живота исти, зачетници идеје огледања нових педагошких теорија у нашој домовини, куражни прегаоци на великом делу модернизовања школске праксе, педагози и учитељи, подешавају свој метод рада у васпитању и подизању нашег подмлатка према свему томе.

Што се тиче великог дечјег активитета, он долази отуда што му није одређена „животна линија“. А животну линију одређују јасно схваћени циљеви делања, који не могу постојати ако не постоји процењивање вредности. Нова школа зато и сматра да је процес васпитања непрекидно развијање и оснива га на том општем животном процесу прилагођавања и врши га у оно доба кад је способност прилагођавања у напону. Активно прилагођавање је уствари доживљавање. Игра и рад чине човеково доживљавање, јер игра постепено прелази у рад и покреће се из себе, изнутра.

У доживљавању се удружују три најважније функције живота: воља, мишљење и осећање са нагонима као урођеним тежњама за акцијом. Ниједан од ових елемената не може функционисати сам за себе, независно од доживљаја. Доживљај се јавља као форма која омогућава деловање свих душевних снага, без којих се никакво развиће не може замислити.

Међутим, цео стари школски систем, цела традиционална педагогика и Хербартова психологија изграђени су потпуно погрешно на пасивном прилагођавању, где је васпитаник као објект трпео утицаје који су долазили са стране, а он их примао онакве какви су, без одабирања и прерађивања. Пасивност старе школе дошла је од схватања да је васпитаник плоча по којој се има писати шта се хоће и како се хоће.

Нова школа посматра човека и његов развитак као биће које није издвојено од осталог живота, већ је с њим у јединству, живи са свим оним што чини целину, те је као такав потчињен општим законима растења, развијања и сазревања. Његов се живот не може да одвоји од тих заједничких процеса. Отуд нова школа схвата процес прилагођавања онако како је он дат: и као пасивно мењање где се јединка невољно излаже утицају средине и прима оно што од