Učitelj

карактер. Тиме ствара могућност највећега економисања. Омогућава бирање и неограничено варирање и модификовање акција. Оспособљава човека за прилагођавање животним приликама. На тај начин ствара се могућност за изграђивање културе. Култура је највеће могуће остварење економије душевних снага и способности. Наука и филозофија, а ми бисмо рекли, и уметност, претстављају сређено искуство човечанства. Откривају законе природе, којима човек може најбоље и с најмањим трошењем енергије да остварује културне циљеве. Тенденција мисаоних научних операција је економисање. Моменат економије најјаче је изражен у филозофији. Интелигенција и воља су подлога за процес стварања. Воља човека везује за живот. Носилац је „животног елана“. Интелигенција је способност сазнавања, предвиђања и свесног прилагођавања. Корен воље је у инстинкту, у прерационалном делу душе. У развићу интелигенције и воље, с филогенетске тачке гледишта узето, постоји известан паралелизам.

На примитивном ступњу развића воља је нагонска, комплексна и дифузна. Произилази из социјалних инстинката. Карактеришу је импулсивност и непосредност. Нема плана акције, нити је акција вођена великим циљевима. Слободна је у своме испољавању, развија се радом. Деца примитивних радом ступају у живот. То је функционално образовање. Спојени су образовање и живот. Воља се развија животом за живот. Функционално образовање је природна економија воље, заснована на биолошкој основи. Овим образовањем развијају се способности потребне за живот. Друге не. Даје се могућност да се изразе урођене склоности. Функционално образовање воље врло је ефикасно, и можда довољно, ва примитивније, али недовољно за културвије људе. То је, могло би се сликовито рећи, фаза детињства воље.

Развијенија воља појављује се у периоду културнијега живота човека. То је културнија воља. Ту постаје свеснија себе. Издиже се изнад инстинката. Одређенија је и диференциранија. Пошла је корак ближе свести. Везана је одређеним нормама. Оне је ограничавају и спутавају. Суштина напора воље је конзервативна — чувати признато и утврђено. Средства за утицање на вољу су дресура и вежба. То је механичка економија — образовање воље

вежбавањем. Оно претставља већи ступањ економисања, вештачки удешен. ежбање значи бирање и изграђивање, диференцирање и специјализовање акције. Акције и способности постају целисходније и могу да се ставе у службу разноврсних циљева. Увежбане радње лишене су непотребних покрета и претстављају највећу уштеду енергије. Тиме ослобођавају мишљење, пажњу и вољу, те могу да се посвећују другим акцијама и проблемима. Вежбом воље постиже се господарење над својом активношћу. Ствара се самоуверење. Олакшава се сарадња између ње и интелигенције. Изграђују се навике и помаже се општа духовна пробуђеност и гипкост. Вредности се остварују највише вољом. Највећа економија постиже се формалном вежбом. Вежба није свемогућа. Њоме се помаже механизирање способности. Међутим, оне су мање значајне од немеханизираних уколико је живот променљивији, Природна вежба заснована је на инстинкту. Она је општа и продире у дубине душе. Вештачка је створена под извесним условима. Изводи се под специјалним околностима и за одређене циљеве. Не досеже у дубину душе.

Највећа економија способности и енергије постиже се код интелигентне воље. То је воља човека савременог живота и културе. Она је разноврснија, сложенија и еластичнија. Красе је отпорност и истрајност, Свесна је и критичка. Између ннтелигенције, воље и осећања постоји већа, рекли бисмо и „разумнија, сарадња. Ове веће компликованости живота и повећавање животних тешкоћа стварају и захтевеју савршенију вољу. Суштина образовања воље, то је економија, Подлога су функција и вежба. Економија воље је „стратешко“ (Пајо) искоришћавање својих снага у сврху што јачег културног изражавања, омогућено познавањем: закона људске природе, индивидуалности која је у питању, и закона промена у спољашњем свету“. Воља се манифестује у форми механичких активности — статичка — или у форми савлађивања нових тешкоћа — прогресивна воља. Снага савременог човека лежи у моћи предвиђања, сазнања и искоришћавања закона природе. Образовање воље савременог човека не састоји се у стварању истрајне и јаке воље, него у економском руковању способностима. Културни развитак мора да буде наставак природног развитка.