Učitelj

430 наннинниииишининилии ниши

Само, дабоме, школа и друштво као васпитно-морални фактори у детињем развитку немају пред очима у том свом васпитном и моралном деловању једино и искључиво родитељске потребе и циљеве. Они у том свом деловању око формирања детиње душе и детињега бића имају у исти мах пред очима и потребе самих родитеља и потребе, циљеве и задатке саме заједнице, као друштвене целине, у којој се креће и развија само дете.

Отуда, дакле, морамо водити рачуна, кад је реч о детету и његовом развитку о том двоструком карактеру и задатку детињега васпитања: о његовом васпитању за дужности према себи и својима и за дужности према ужој и широј својој заједници, према свом народу и према целом човечанству. |

Ту је пре свега љубав која се у детињој души развија понајпре као љубав према својима: према родитељима, браћи и сестрама. Затим се та љубав ту, на богатом и неисцрпном породичном врелу, развија, пројецира и продубљује у љубав према друговима и ближњима да се, најзад, заврши и крунише у љубав према самој заједници као целини: према земљи, народу и човечанству. Та љубав се у детету не развија само инстинктивно, нагонски. Она се развија и зато што дете у свом непосредном искуству види и осећа такорећи на сваком кораку и свакога тренутка да га родитељи и ближњи око њега воле и штите у животу.

И та његова љубав постаје путем непосреднога искуства, доживљавања, навикавања и васпитавања — све дубља, сложенија и свестранија. На тај начин дете преко својих родитеља, а затим и преко својих другова и ближњих преноси ту своју љубав на све људе око себе, на цео свој народ и цело човеч=нство, јер види и осећа да је везано са свим тим и да у свему томе има и налази заштите.

Тако, дакле, дете свеколику ту указану и проживљену љубав у породици узвраћа стоструко свуда око себе, претварајући је на тај начин у чисто, суво злато. Међутим, дете које је расло без те љубави у породици, постаје лако пленом егоизма, суровога и саможивога осећања, понашања и поступања у животу и друштву.

Оно, дакле, без те проживљене љубави у породици постаје лакше него ли друга деца себичним, неосетљивим, грубим, пакосним, злобним, злурадим према свима око себе. И све то, сва та своја негативна осећања и особине. оно после, у својим одраслим и зрелим годинама, показује, утврђује и спроводи готово увек и безизузетно на сваком свом кораку у самом животу пи друштву.

Ето зашто, дакле, није речено тек онако, без разлога и животнога искуства, да дете које је од првих дана свога живота било лишено природне родитељске љубави и расло без те љубави личи на усахло врело. А из тога и таквога усахлога врела тешко да икада може потећи жива и бистра вода нежности, са-. милости, љубави и оданости према другима и према самој заједници ,