Učitelj

Негирати факат преваре, Бељше није имао смелости. Атеисти и други „просветитељи“ упорно су ћутали и прећуткивали ову чињеницу, која сасвим природно изазива подозрење у маси још нескривених и нештампаних варалаштва на идеолошком терену.

И заиста, на пр. на другом месту, Хекел је применио исти метод и на зачетак пса, кокоши и корњаче.

Вајсман у својој „Теорији одабирања“ место доказа пише неку врсту акафиста природном одабирању. „Ми морамо признати природно одабирање, зато што је то једино могуће објашњење, примењено на све разреде појава... Ми морамо прихватити њега зато што појаве еволуције и прилагођавања морају имати природно заснивање и зато, што је ово једино могуће објашњење“... Али све рекорде у овом погледу потукао је Шимкевич, уосталом, велики научник. Он каже ни више ни мање следеће: „Довољан је доказ, да ако је једна врста постала од друге, па да ми, разуме се, треба да изведемо општи закључак, изведен из тога чак појединачног акта, и проширимо на све постојеће врсте („Филогенија“).“

На такве исказе може се одговорити само речима л. С. Берга: „Сличан ток мисли пресеца даљи прогрес науке: селекционизам се овде излива у догму, која је слична религиозним учењима“ („Теорија еволуције“).

Сада, подвлачећи црту под све, што је било речено против класичнога дарвинизма, ми ризикујемо да потонемо у огромно изобиље аргумената, од којих је већина попрпљена из огледа и посматрања, а који руше дарвинизам готово до темеља. То што се он још проповеда може да се објасни само метафизички и религиозно али не и научним природњачким разлозима. Приговори против дарвинизма могу да се поделе на две групе:

1. Група методолошка, која критикује методе дарвинизма.

2. Експериментално-фактичка, која наводи резултате искуства и посматрања који противрече дарвинизму.

Приговоре прве групе најбоље је резимирао Едуард Хартман („Истина и заблуда у дарвинизму“). Приговоре друге групе сјајно је извео и протумачио знаменити руски биолог и филозоф Н. Ј. Данилевски у своме големом раду „Дарвинизам“. Ед. Хартман утврђује да теорија селекционизма (одабирања) није један прост појам, већ претставља спајање хипотеза и допунских принципа различите доказне вредности и ширине обухвата. Хартман утврђује, да ако из три фактора (природнога одабирања, борбе за одржања и наслеђа) макар један не делује, онда је принцип природнога одабирања у датом случају искључен, тј. функционисање осталих фактора не даје резултате: сва три фактора условљавају један другога. Међутим, дарвинизам се задовољава са нечим што је много мање: он не само да не захтева да постоје сва три фактора природнога одабирања, већ се и један, на пр. борба за одржање, без даљих размишљања признаје за применљив на селекциону теорију. Ово гледиште је отворено казао, на пр. Шимкевич, као што смо малочас видели.