Učitelj

времена палеонтологија ни у коме случају не даје бескрајни низ међувремених варијација између тако званих примата човека и савремених мајмуна. Ове празнине преобраћају се у провалије, па је рискантно ослањати се на још не извршена открића.

Новија наука у лицу на пр. Штајнмана установљава полифилетизам (много стабала) порекла врста, супротно монофилетизму (једном стаблу), кога се придржава фанатички дарвинизам претстављен у Хекелу.

Погрешно Дарвиново мишљење о наслеђивању изазвало је проверавање његове теорије у неодарвинизму, који је Вајсман основао. Испуштање вољнога и психолошкога момента (вежбања), као и утицаја околних услова од стране Дарвина, изазвало је критику неоламаркизма. Овај правац истакао је низ сјајних научника. Именујемо неке од њих: Паули, Франсе, Вагнер, Фогт биолози; Кооп, Скот, већ поменути Осборн, Геринг, Милер, Пфлиrep — палеонтолози. .

Неоламаркизам је упочетку био само нека врста исправљања дарвинизма, иако битног исправљања. Али убрзо, уколико се материјал купио и разрађивао, ламаркизам је заузео према дарвинизму разоран положај. Ово се објашњава тиме, што су ретко дарвинисти били добри експериментатори, док је неоламаркизам избацио низ сјајних лабораторних радника експериментатора.

Основни појам неоламаркизма је признање, да вежбање и функционисање органа, који припада организму, који није достигао пуноћу свога развића, увећава овај орган, усавршава га и диференцира (рашчлањава, богати): невежбање, и отсуство функционисања води супротним појавама, у неким границама и потпуном уништењу органа. Али како је функционисање органа. у тесној вези са психичким животом организма, коме дати орган припада, посебице са психологијом воље, која се не може конструирати без појма циља (вољно напрезање увек је управљено на одређени циљ), то је неоламаркизам брзо дошао до оригиналнога телеологизма (учење о целисходности) на строго научној експерименталној основи. Овим се задао одлучни ударац дарвинизму на три његове најслабије стране.

1) Удаљујући појам живота, дарвинизам је прихватио машин-

ско-агрегатну претставу о организму. Но познато је да функционисање делова механизма не изазива усавршавање и развиће, већ

похабаност и умањивање. Неоламаркизам, оснивајући се на сва-.

кодневном искуству које боде очи, утврђује посебне, једном организму својствене, способности за усавршавање кроз вежбање. Речено може да се изрази у енергетичним и термодинамичним терминима, Може се рећи, да се по дарвинизму организми морају потчињавати само закону ентропије, тј. расејавању енергије и непретварању процеса (принципи Карноа и Клаузиуса), док по учењу неоламаркиста организмима је својствена екшропија, како је учио Ф. Ауербах, тј. способност претварања процеса и скупљања енергије. Ово својство организама мора се признати као примарно