Učitelj

Природно одабирање је логички неиздржљиво, зато што оно, како правилно запажа Дриш, уместо да објасни оно што постоји у стварности, покушава да објасни отсуство тога чега нема. Познати ботаничар Негели огорчено пародира тумачења дарвиниста: — „Зашто ово дрво има такво лишће»“ — „Зато што га вртар није поткресао“. Ми већ не говоримо о томе, да сам појам довољног разлога „за неегзистенцију“ не може заменити довољан разлог за постојање.

Класични аргумент у корист дарвинизма обично се сматра т.зв. Хекелов биогенетички закон. По томе закону индивидуа у периоду ембрионалнога развића прелази у скраћеном облику све етапе, које је до ње прошла сва врста у геолошком отсечку времена. Скраћено овај закон је формулиран овако: оншогенија 0навља филогенију. Међутим, овај закон више се раширио него што је то Хекел и претпостављао. Он се проширио не само на прошло, већ и на будуће време: неки организми, који су на нижем ступњу развића, у периоду развића показују ознаке које код одраслих егземплара ишчезавају, али доцније, после дужег времена, појављују се у врстама које су од њих постале, али које су већег ступња развића. На ово се однссе посматрања амонита

П. Павлова (скамењена препотопска шкољка, слична овнујском рогу) у таложењу доње креде, посматрања А. О. Коваљевскога над асцидијама и др. На тај начин биогенетички закон Хекелов показује се да има значење не само за прошло, већ и за будуће време. За материјалистичко гледиште на свет, а тим пре, за теорију случајности такво Дророчансшво врсше о самој себи, просто је убиствено. О овоме треба озбиљно размислити.

Затим постоји низ факата, која стоје у непосредној противуречности са самим појмом еволуције. На пример, ископани китови имали су диференциране зубе, док китови наше епохе имају недиференциране. Ово објашњавати „другим упрошћавањем“, како то чине неки биолози, значи ништа не казати. Пре свега овде постоји факат мутације, који апсолутно противуречи принципима еволуционога дарвинизма.

Иста судба постиже и већ поменуту дивергенцију (разилажење ознака). Посматрања Бифона, Копа, Скота и др показују, да се врло често код врста које су јако удаљене једна од друге јављају конвергеншне (сличне) ознаке. На тај начин, супротно спекулативној претстави о дивергенцији ознака врста, које су различите једне од друге, искуство говори о обрнушом случају, шј. 0 конвергенцији ознака код врсша које су удаљене једна од друге. Ово потврђују посматрања над односима двојако дишућих риба према амфибијама, ископаних летећих рептилија према птицама, упоредна анатомска посматрања Осборна над зубима сисара, који припадају различитим редовима и др.

Конвергенција ознака, посматрана код врста, које су далеко једна од друге, доводи до закључка, да сличност човека и човеколиких мајмуна никако не говори у корист заједничности њихова порекла. Овај закључак поткрепљује се још и тиме, да са-