Učitelj, Sep 01, 1940, page 10

Од појма „разумевање“ Шпрангер је дошао до свога појма „структура“, који он сасвим друкчије схвата од свога учитеља. Дилтаја. Структура је по њему творевина стварности, то је једна целина у којој сваки део исвака парцијална функција свршава за целину значајан посао и то тако да су састав и посао сваког дела поново условљени целином и према томе могу се поједини делови разумети само од целине. Напред смо, говорећи о „тоталитету духа“, видели да то није увек могућно.

Шпрангер налази у „тоталној структури“ поново „парцијалне структуре“: структура познавања, структура техничког рада, структура религиозног знања, чиме се нехотично враћа на „елементовање“ душе. Уколико су структуре у различним субјектима на једнак правац упућене, постаје колективан дух.

Шпрангер наглашава као и Дилтај важност појма развића за научну психологију. Он дефинише душевноразвиће као развијање индивидуалног душевног живота ка све већем унутрашњем члањању и подизању вредности психичког јединства рада. Како ово бива, то можемо наћи у његовој књизи коју је превео В. Младеновић под именом „Психологија младалачког доба.“

Кад се изучавају индивидуалне разлике код структура и развића, онда је то психологија типова. Једну такву типологију дао је Шпрангер у своме делу „Животне форме“, где разликује шест основних типова индивидуалитета: 1) теоријски човек, 2) економски човек, 3) естетски човек, 4) социјални човек, 5) човек моћи, 6) религиозни човек.

Структурна психологија у изучавању не иде до „елемената“, већ остаје у вишим слојевима појмова.

Појам структуре не сме се мешати с појмовима комплекса и облика, јер код структуре није речо особинама целине и особинама делова и њиховом односу, о чему расправља тзв. психологија облика (Сезга рзусћојогте), већ је реч о значају целине за део.

Важно је истаћи да појам структуре још није нашао једнодушно тумачење и одобравање. Иначе постоји препирка која није ни до данас завршена у немачкој психологији. Прву битку водио је Херман Ебингхаус с Дилтајем. Ебингхаус му је приговорио да напади Дилтајеви не погађају ни мало асоцијативну психологију, већ само њене застареле претставнике, а нарочито Хербарта. Ебингхаус је признао да асоцијативна психологија заиста полази од „елемената“, али да ту не остаје, што је сасвим тачно, већ да иде у свом истраживању ка увек сложенијим појавама. Стварно у целој полемици није реч о методама, него се ради о двама посматрачким стајалиштима који могу обадва једно поред другога потпуно да опстану, па чак и да се допуњују у изради чисте науке. Зато сам ја у чланку „Психологија код. Срба“ („Учитељ“ 1938/39, стр. 162 и д.) рекао да научна психологија мора да узме од сваког правца по неку „циглу“ ако